Месец: октобар 2026.

S U L T A N

Hoće da mi ruše svu čistotu duše
darivaju blaga i poklone skupe
nude mi po noći razvratne namiguše
mojom dušom žele svoju da iskupe

Zbog poganih ljudi otvara se rana
slušam podle reči što im duša zbori
da sam veći sultan od samog sultana
da njegova vatra u mom srcu gori

Pohotne mi dame šapuću iz tame
golim telom mame bez imalo srama
golišave grudi miluju mi rame
al’ ja čuvam dušu od grešnoga plama

Kad ponoć rasplete svoje crne vlasi
na groblju pod humkom u smiraju dana
neka Bog u meni sve vatre ugasi
da ne budem senka poganog sultana.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
10.10.2026g.

СЛОМЉЕНО СРЦЕ

Нестајем у том јутру плача,
а шта бих ја још знала боље,
искре горке сузе у дну ока,
некад ме искрено неко воље.

Мисли ме воде кроз беспућа
и вјетар разноси бисерне сузе,
остаде изгубљено у даљини
сломљено срце, ко ли га узе?

Није ми жао што све прође
и што се никад вратити неће,
одлазим сама, он ми срце узе
нека је жубор његове среће,

као модре ријеке у освите
кад се буде давне успомене
мелодије дивне из младости
што ће да га прате као сјене.

 

 

 

 

НАДА И ПОБЕДА НАД СОБОМ – КОЗИЋ САША

 

Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.

А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.

Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.

То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.

БОС ПО КИШИ – КОЗИЋ САША

 

Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.

Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.

Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.

K U Š NJ A

Stade razum da se duše gnuša
te mi zorom čudno slovo zbori
da l’ mi šejtan Božju veru kuša
da mi volju nejaku pokori

Crna mis’o kroz nedra mi šeta
a iz tmine nečastivi veli
okani se Gospoda i sveta
nek se grehom duša razveseli

Zar ne znadeš što mi ištu grudi
koji oganj u telu mi gori
da mi Gospod po molitvi sudi
dok mi duša pod krstom se bori

Kad se tmina u mom srcu metne
ja pod krstom svoju dušu sklonim
nek se šejtan od mene odmetne
da se Bogu zanavek priklonim.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
03.10.2026g

Траг у Васељени

Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.

Умјесто спокоја носе ме немири
мрцваре тијело жељно топлине
и њежности да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.

Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости,
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,

што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне жали и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир као знак близине.

Зато увијек тражим траг у Васељени
загрљај своје најблискије звијезде,
док сјеверњача плови у вјечној сјени
скривене мисли рајском стазом језде.

.

Ања Секулић — НЕКЕ ЈЕСЕНИ СЕ НИКАДА НЕ ВРАТЕ

Оче, јесен је ове године тиша.

Одласком си потврдио
давно јасну чињеницу —
да те нема.

Да ли си преточио прошле дане
у неку другу чашу,
ону из које
не расипаш време?

Ако јеси,
сачувај гутљај
и за мене.

Нешто остане
у вину,
нешто у земљи,
нешто у крви.

А неке јесени
се никада не врате.

 

 

 

ГЛАС РАЗУМА – КОЗИЋ САША

Покушавам да разумем приче

које ми шапуће живот,

у нади да ћу схватити поенту

свега око мене.

 

Док месец плаче,

тражећи репризу сумрака

уроњеног у јутра,

 

сунцем обасјани предели будућности

наше умишљене вечности

тихо роморе,

 

проспуте на тепиху

од златне срме.

 

Док сви очајници спавају,

имитирајући глас разума

који се јавља

у зору заруделог јутра,

 

као песма лептира купусара

која се никада не чује,

 

због мириса сутрашњице

повезаног са мирисом свежег млека,

јутрос помузених светих крава

овога дела васељене,

 

створеног да пати

у тишини својих мисли,

распуштених

на духовну испашу.