Месец: јул 2024.

Живећу некад са сасвим неком другом
због тебе ћу се дружити с тугом
која ће ме до гроба пратити
што те не могу заборавити.

Другој ћу говорити да је волим
како не би приметила колико се борим
са очајем што заједно ми нисмо
а некад ко једно били смо.

Када ме буде питала: шта ти је
одговорићу да ми ништа није
а знам да ћу је лагати увек када одговорим
јер само сам тебе право волео и заувек ћу да те волим.

Са чашицом љуте ћу се дружити
због бола што ти не могу љубав пружити
на крају ћу у проклетој кафани поломити све
моја тужна прича о теби то је.

Сви светски немири и имиграције
ратови и убијање недужне нације
иза свега тога стоји Америка
земља масона, земља неверника.

Многи недужни животи су уништени
многи докази сакривени
као да их није ни било
Америко масонско ђубрило.

Америка је много касно настала
а још увек није престала
да гања и плаши остатак света
хеј масони ви сте права штета.

Откад је света и века
од њих се само зло чека
ничег бољег и нечег лепог да се деси
америчко-масонска багра ће све да нас удеси.

Синоћ сам сањао да смо се коначно спојили
од свија се одвојили
били смо нас двоје само
смејали се срећни и задовољни
што ћемо једно другом љубав да дамо.

Усред тог мира ниоткуд се неки кркљанац појави
ал не могаше пометњу међу нама да направи
били смо јачи у инат свих који су против нас
заједно смо пронашли мир и спас.

Али то беше само сан
камо среће барем на један дан
да се пола оствари из синоћњег сна
па да с тобом будем срећан ја.

Дабогда породица никад за вама не патила
дабогда вас срећа заувек пратила.

Дабогда никад не били мрзовољни
дабогда увек били задовољни.

Дабогда били здрави и снажни
дабогда постали у свету важни.

Дабогда никада не знали за тугу
дабогда осим среће не имали судбу другу.

Дабогда љубављу богати постали
дабогда до краја тако и остали.

Дабогда вас с добрим клели
дабогда с златним кашикама јели.

Гледаш насмејана у реку мог родног града
док ми за тобом живот пропада
ти у моје родно место
одлазиш често.

Нисам био тамо подавно
свакако ми је све до Косова равно
живот ми о концу виси
кад са мном ти ниси.

Због чега идеш тамо то ме не занима
ал осећам да ту нечег има
или си неког тамо нашла или идеш из досаде
свеједно је, бол за тобом заувек остаде.

Не само у мом граду, већ на крају света да се одселиш
и да са другим живот поделиш
у срцу мом ти си само
иако си далеко чак негде тамо.

Ти си спретна, ти си сретна
ти си заиста изузетна.

Ти си од свих других боља
покрај тебе нестаје сва мрзовоља.

Ти си светлост на крају тунела
с осмехом си ми радост у живот унела.

Ти си мој почетак и крај
истовремено си пакао и рај.

Ти си моја радост и туга
тебе не може заменити ниједна друга.

Ти си моје све и свја
знај да свим срцем те волим ја.

Цео живот ме прате боли и муке
од свега сам дигао руке
ниједан циљ нисам постигао
од свега сам руке дигао
не могу против свог ега
дигао сам руке од свега.

Да л’ био болестан или здрав
да л’ био крив или прав
да л’ имао или не
ништа мене то не брине.

Да л’ ишао унапред или уназад сат
да л’ био мир или рат
да л’ била поплава или суше
свакако ми се сви снови руше.

Мозак сам на отаву бацио
капу испод очију и ушију набацио
да ништа не видим и не чујем
како бих могао мирно да путујем
по овом лажном и лудом свету
газећи корак по корак ломећи своју сету.

Досадно је друже постало све
досадно откад нема девојке те
која је имала ту моћ
да ми осмехом улепшава дан и ноћ.

Нема је а волео бих да је ту
никад је заборавити не могу
ко зна да ли је с неким или је сама
без ње ми је живот најцрња тама.

Волео сам је од живота више
без ње теже се дише
срце прескаче ко лудо да је
за њом вечита чежња остаје.

Она је оно што ми годи и прија
али никада више она и ја
ако је некада будеш друже срео
реци јој да је она једино што сам у овом животу хтео.

Од кише квасни прозори
мене несаница мори
на милост и немилост се деле очни капаци
а у глави ми још тутњају наши састанци.

Питам се: где си сада тако лепа и млада
док мноме несаница увелико влада
можда спаваш, можда си у провод с другим
док ја за тобом у сред ноћи лудим.

Немам спокоја немам ни мира
самом себи личим на вампира
немам мира немам ни спокоја
у касне сате се попије по која.

Целе ноћи на тебе мислим
и на крају ништа не добијем с тим
само подочњаке величине шљиве ранке
и тако годинама дочекујем прве уранке.

Нећу мислити на прошле ставри
прошлост ми само срећу квари
зато ћу наставити даље
све до медаље.

До медаље поштења и толеранције
за све светске нације
желим са свима добар бити
тако ћу једино медаљу поштења добити.

Златне, сребрене и бронзане медаље су узалуд
ако од истих постанеш луд
и не видиш светска збивања та
јер те је зеслепела медаља зла.

Медаља је када си осећајан и чистог образа
када си на врху и после пораза
медаља је када добар човек постанеш
и до краја живота то и останеш.