Дан: 28. јул 2024.

Буди поносан бојом црно белом
воли и бодри најбољи клуб на свету целом
нек ти срце буде црно бело
док к текми крочиш поносно и смело.

Твоја је установа једина и права
стадион ЈНА
то је твоја кућа друга
где престаје сва брига и туга.

Гробар до краја остани
у одбрани свог вољеног клуба јуначки стани
црно бело срце нека заувек куца
док се гол к противнику брзином муње пуца.

Воли и поштуј своју Гробарку
која те прати на текму сваку
која заједно с тобом проживљава порезе и победе
и што живи као и ти за црно беле.

Уз нови дан који се буди
полудели су људи
лудо је све постало
почевши од мене па све остало.

Србија је полудела скроз
из ње је отишао последњи воз
побегао је само онај који је воз стигао
ко није успео у томе Бог му је памет дигао.

Већа казна не може да буде
него што из дана у дан људи луде
одавде што даље треба побећи
овде нема видика ка срећи.

Сваког дана све више тонемо
и духом клонемо
слушајући разноразне лажи што нам говоре
ћутимо и немамо права на одговоре.

Паја и Јаре
су биле другарчине старе
возили су двајестотонца
који им је доносио доста новца.

Други посао нису имали
само су их камиони занимали
то су биле праве камионџије
нико им ништа могао није
јер Паја одма бије.

Нема шта нису превозили
и увек су срећни били
са својим и фирминим камионом
јапанцем и јединим шестотоном.

Сломила се последња испијена чаша
расуло је право сад љубав наша
ја ћу кренути на крај света с тугом
и наћи ћу се негде с неком другом
којој могу рећи све
и надокнадити оне изгубљене године.

Сломила се последња испијена чаша
кад сам сазнао како цвета љубав ваша
ал веруј ни брига ме није
нова љубав ко ти је.

Сломила се последња испијена чаша
извини, ал срце не може да прашта
сва та неверства
која су се дешавала међу нама.

Ој Голијо моја планино
ој Златибору моја дивнино.

Ој Пештери моја равнино
ој Копаонику моја стрмовино.

Ој Шумадијо моја шумовино
ој Санџаку моја домовино.

Ој Војводино моја посавино
ој Србијо моја милино.

Дао си Хипократову зеклетву
да ћеш за пацијента увек бити ту
да ћеш га лечити дању и у сред ноћи
да ћеш дати све што је у твојој моћи
како би спасао живот нечији
и како би у свом послу био успешнији.

Немој бити ловац
на проклети новац
због којег можеш добити суспензију
а тек што си стигао пред пензију.

У ниједној установи не би могао за хлеба зарадити
то нипошто не требаш себи радити
да због новца заувек напустиш радно место
јер на неки начин, то је твоје престо.

Због бројних операција си стекао славу
зато памет у главу
немој да мимо свих коментаришу баш тебе
преобрати пажњу мало на себе.

Што нисам тамо неки Абдул Карем
па да имам свој харем
од њих четрдесетак
а може и педесетак
ма колико год да их имам
само нечим да се занимам.

Да сам у Арабији рођен
па свим тим богатством вођен
да поседујем нафтне деривате
новац, авион, кола и две-три јахте
у изобиљу бих имао жена тад
не би седео у четири зида као сад.

Харем би се само пунио
нипошто се не бих бунио
имао би све бољу и бољу
за животом бих имао још већу вољу.

Оне које би ми посебне биле
још већу пажњу би придобиле
због њих би све камиле продао
и даноноћно бих с њима Сахаром ходао.

Ал ето, нити сам шеик нити Арапин
па да им дам свој лични пин
колико год хоће новца да подижу
и из ноћи у ноћ различите у моје одаје да стижу.

Kaldrmom se čuju nanule
što ih nose mlade i lijepe bule
žure stići kući prije akšama
oči im lijepe kao aršlama.

Jedna od njih mi mila srcu postala
eh kad bi još malo na sokaku ostala
da je u onim šalvarama gledam
iz duše je nikome ne dam.

Za tom bulom patnji nema kraja
to zna sva moja raja
rajo moja prenesite joj selam od mene
neka je prati sva sreća gdje god da krene.

U šeheru mi srce ostade
zbog bule što na tren stade
okrenu se i pogleda
caklenim očima poput leda.

Боже, помози свим оболелима од опаке болести
нека само буду лепе вести
од стране онколога
не дај Боже да задеси болест ни непријатеља мога.

Зрачења, хемијотерапије
ништа од тога лако није
молим те Боже од свег лошег ти спречи
ми би још да чујемо од наших вољених речи.

Колико год да је човек моћан и јак
када га убија тихи убица звани рак
не може се од њега ишчупати
пада у депресији и у тузи пати.

Има и оних који хвала Богу то преброде
али ипак миран живот не воде
увек њима та сугестивност влада
да опет баксузлук њима не завлада.

То је болест много подмукла
од једном је се у телу увукла
и за тили час све снове срушила
у телу је се попут врпце ушила.

Устанем ујутру
попијем једну љуту
одем до трафике
по цигарете, новине ил неке часописе
да видим какве су данас донели прописе.

Нових прописа ни на видику
једино из дана у дан пуне црну хронику
о убиствима, крађи, одљуби
и понеком самоубици који се сам уби.

Лепог нема ништа да се прочита
реалност је то очита
по петоро мртвих сваког дана
ни не излази ми се из стана.

Покушавам колико могу да се усредсредим
па по недељу дана у четири зида седим
не излазим никуд нити ме к напољу ишта вуче
знам да поштени муку муче
док ови одозго све одобравају
при том на све то слепце изигравају.