ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш

No votes yet.
Please wait…


ВЛАСНИК ЉУДСКЕ  ЛЕПОТЕ
–  кратка прича


Александар Аца Радосављевић чије име и презиме  се тешко изговарало  због дужине да би  језички било економичније сви су га радије  звали само Аца.  Био је професор психологије по вокацији , са  знањем далеко дубљим од  једне професије  Аца је  целим  бићем и енергијом  био  наслоњен на учење и сазнавање. Широке душе и културе, морао је импоновати. Марко је могао имати тада око дванаест година а он преко осамдесет, када га је отац на Петроварадинској тврђави, елдораду његовог детињства једног далеког узаврелог лета упознао са њим.Сусрет је протекао сасвим случајно и изненада у атмосфери препричавања митова  и легенди старе Хеладе, Орфеју, Еуридици, Прометеју, Телемаху и другим познатим јунацима из  Старогрчке митологије. Марко је оставио снажан  утисак паметног дечака, довољан разлог  да се спријатеље. Стари професор  висок, дискретно  повијеног кичменог стуба са једва приметним тремором десне руке,  симптомом  Паркинсонове болести која се због дубоке старости није никада успела развити . Крепак и поред уморног живота,  издуженог лица, фацијалних ситних костију доста је подсећао  на Марковог деду не само физикусом него и гестикулацијама. Сви старци личе  један на другог када уђу у   године,увоште се и онда им ни време,ни старост ни болест  не могу ништа , као старе грађевине,мостови, славолуци,сакрални објекти старошћу  као да пркосе смрти.Уредан, Господин са браон шеширом оним  истим којег је носио и лети и зими,  професор је по свим мерилима био пример скромности. Слабијег вида са диоптријом у минусу  носио је до  пола носа обешене Ленонке без којих није могао ни до предсобља. Није имао породицу или можда породица није имала њега. Дечака  је за кратко време дружења научио како се приступа јелу са пресавијеном машном, како руке морају да се држе за столом, како се одлажу наочаре, научио га је да броји  француски  и да нипошто не пита  девојчице колико имају година, а зашто тада , зашто њих остало је као  енигма. Научио га је ко су били Азнавур,
Монтескије,Стендал, шта је то шатобријан,препричавао му Камијевог Странца и много чега још. Очигледно био је француски орјентисан, или можда француски студент, или је једноставно  волео Француску, чинило  се да је и вредности везивао за оне које иду уз Француску културу и оне које не иду. Становао је у другој улици која се секла са Марковом, тако да су имали лакоћу виђања. Неко је дечаковој мајци једном приликом  можда из зле намере или искрено рекао да је професор активно туберкулозан, да ли је он то и био стварно, мада је било мање за веровати  није се поуздано знало, није се дубље породично улазило у ту проблематику, али  био је то свакако  довољан разлог макар и као сумња или претња  да  се дечаку забрани даљњи контакт. Тешко је ово сазнање а још теже успостављања баријере дечак прихватио.

Заволео  је старца детињом душом и није могао тако лако без емоција да се помири са  одлуком  родитеља,али када су му објаснили каква је могућа опасност и какве су могуће последице ипак је на крају попустио и послушао.Не дуго  једног тмурног кишовитог јесењег дана после разиласка,професор је трагично завршио свој живот богатог трајања.  Преминуо је у болници од последица унутрашњег крварења задобијеног после  саобраћајне несреће  која се несмотрено догодила на путном прелазу. Сахрањен је на малом  сеоском гробљу у залеђу Шибеника,дан је био сунчано радостан. Рођен у кршевитом крају смрт га је вратила у завичај из којег је некада давно кренуо у свет путањом живота. Остала су многобројна сећања. У једној визити када га је Марко посетио у његовом стану поклонио му је  за успомену налив перо марке Пеликан које чува као реликвију детињства. Када год би долазио он би му даривао по  неки симболичан поклон.Последњи пут када су се растали, добио је од њега лонг-плеј плочу  Едит Пјаф. И данас кад  се  сети као зрео човек у превирању мисли и осећања он као да види онај исти шешир широког обода и реденгот који су висили заједно увек и  зими и лети на  фиксираном чивилуку. Прошле су године, многи снегови су окопнили тренуци додиривања са далеком прошлошћу су постали све чешћи, често се догоди  да замишља времешног старину како  одморног духа припрема ручак за себе и пса који му је био једини друг у дугим самоћама, евоцирајући  далека сећања  о временима, људима и догађајима које су на њега тада  као дечака деловала попут откривених тајни, остајући негде дубоко урезана,као мудре приче староисточних народа. Професор је остао у њему  да живи као ретка истина, као манир, као  човек   са вишком светлости коју је несебично  расипао целог живота. Неколико дана  после  смрти из стана потонулог у време чуло се цвилење златног ретривера, после ни најтананији звук.  САМО ТИШИНА…


Андреја  Ђ. Врањеш.
ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (НА ОБАЛИ СРЦА)

МАЈКА

Да имам све,да њу немам,
не бих искрености имао.

Да ње нема коме бих поверио тајне,
коме бих поклонио бол?

У времену бесмисла ко би ми показао
пут спаса?
Ко би ми рекао сине?

Мајко хвала ти за океан љубави,
за колевку од маховине,
у којој си ме одњихала.

ЖЕНА 

супрузи  Миљи.

Заносна нимфо,
упловила си тихо
у луку моје младости.

Испружила срце као руке,
заталасала чула,
настанила у памћењу.

Пољубио сам твоју искреност,
у очима твојим угледао верност,
заволео твој осмех.

На хоризонту љубави,
топлина твог погледа и даље греје.

МОЈ ОТАЦ

Протиче мојим венама,
рођени песник,
писао песме роду,
волео слободу.

Говорио језиком љубави,
заљубљеник истине био,
преживео голготу,
дивио се животу.

Невичан да мрзи,
сви људи су му били исти,
играо часну улогу на сцени живота,
стари патриота.

МИЛАНУ

Стојим пред тобом онакав какав јесам,
све што имам ставио сам испред тебе,
љубав и своју кривњу.

У моме животу све што је лепо носи твоје име,
живот је и сувише кратак да бих ти објашњавао…

Не веруј неукима,
боље је веровати ластама,
оне знају свој пут.

Срце оплемени љубављу,
увећaвај знање,
храбро крени променадом живота,
постани витез духа и никада се не враћај.

Сине мој.

МОЈ ДЕДА

Добродушан,великог срца,
живео животом горштака,
родио се за украс племену.

Усправно стајао,није падао,
бркове седе сукао,није се брукао,
јагњетину јео у Бога се клео.

Служио Краљеву Гарду стамену,
живот проживео у селу Камену.

ПЕСМА  НОВА

НЕСТАНАК

Било је вече,
кад срето смо се на обали од снова,
ја бејах песак а ти беше плима,
украла си ме врелог од дана,
изгубих се у теби иза стида вида
и чудих се зрнцем преосталим,
у мени кристалу,
свираше етида.

Све се наједном врати у блеска крик,
у првотну живост, нестаде и мук,
ја држах у руци песму, све што имах,
кишне су падале капи
и у њима звук.

ИСКРЕ:
 


ВОДА И РАЗУМ ИЗНАЂУ ПУТ.


АФОРИЗАМ.

ПОШТЕЊЕ СЕ ИПАК ИСПЛАТИ.

 

(Прочитано: 101 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.391 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif