Дан: 11. август 2019.

Александар Аца Радосављевић чије име и презиме  се тешко изговарало  због дужине да би  језички било економичније сви су га радије  звали само Аца.  Био је професор психологије по вокацији , са  знањем далеко дубљим од  једне професије  Аца је  целим  бићем и енергијом  био  наслоњен на учење и сазнавање. Широке душе и културе, морао је импоновати. Марко је могао имати тада око дванаест година а он преко осамдесет, када га је отац на Петроварадинској тврђави, елдораду његовог детињства једног далеког узаврелог лета упознао са њим.Сусрет је протекао сасвим случајно и изненада у атмосфери препричавања митова  и легенди старе Хеладе, Орфеју, Еуридици, Прометеју, Телемаху и другим познатим јунацима из  Старогрчке митологије. Марко је оставио снажан  утисак паметног дечака, довољан разлог  да се спријатеље. Стари професор  висок, дискретно  повијеног кичменог стуба са једва приметним тремором десне руке,  симптомом  Паркинсонове болести која се због дубоке старости није никада успела развити . Крепак и поред уморног живота,  издуженог лица, фацијалних ситних костију доста је подсећао  на Марковог деду не само физикусом него и гестикулацијама. Сви старци личе  један на другог када уђу у   године,увоште се и онда им ни време,ни старост ни болест  не могу ништа , као старе грађевине,мостови, славолуци,сакрални објекти старошћу  као да пркосе смрти.Уредан, Господин са браон шеширом оним  истим којег је носио и лети и зими,  професор је по свим мерилима био пример скромности. Слабијег вида са диоптријом у минусу  носио је до  пола носа обешене Ленонке без којих није могао ни до предсобља. Није имао породицу или можда породица није имала њега. Дечака  је за кратко време дружења научио како се приступа јелу са пресавијеном машном, како руке морају да се држе за столом, како се одлажу наочаре, научио га је да броји  француски  и да нипошто не пита  девојчице колико имају година, а зашто тада , зашто њих остало је као  енигма. Научио га је ко су били Азнавур,
Монтескије,Стендал, шта је то шатобријан,препричавао му Камијевог Странца и много чега још. Очигледно био је француски орјентисан, или можда француски студент, или је једноставно  волео Француску, чинило  се да је и вредности везивао за оне које иду уз Француску културу и оне које не иду. Становао је у другој улици која се секла са Марковом, тако да су имали лакоћу виђања. Неко је дечаковој мајци једном приликом  можда из зле намере или искрено рекао да је професор активно туберкулозан, да ли је он то и био стварно, мада је било мање за веровати  није се поуздано знало, није се дубље породично улазило у ту проблематику, али  био је то свакако  довољан разлог макар и као сумња или претња  да  се дечаку забрани даљњи контакт. Тешко је ово сазнање а још теже успостављања баријере дечак прихватио.