ПРОСТАЦИ И ПРОСТИ – колумна
Када је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, након повратка у земљу из Београда је отишао у Херцег Нови где се како је о томе надахнути Херцеговац Момо Капор писао, дружио и заједно одмарао са непоправљивим шејтан ефендијом Зуком Џумхуром. Управо тада тих дана пришао му је један простак из комшилука и комотно без устезања као да се знају најмање двадесет пролећа упитао: Добро Иво без персирања. “Када ћеш ти частити за ону Нобелову награду“? Андрић се одједном и поред луцидности, од неверице у чуду нашао па није умео ни да одговори. Тако је одреаговао велики писац. Шта мислити о понашању овог човека, шта рећи, осим се згрозити, натерати разум да заборави оно што је запамтио, очи да не виде оно што су виделе, јер кад такви зулумћари , без части и стида када се такви увуку са својом досадом или гњаважом у туђе животе, а то је увек тужно и брутално , они онда ове озбиљне благих нарави а духом богатим као да ошамаре, блокирају их нагонски ниским, не ретко и вулгарним, таква чињења не донесу понека времена, тога има увек и свугде. Све се тада у трену сруши, падне и оно величанствено и вредно. Они и постоје да руинирају унизе. И не морају то увек чинити уметницима људима од угледа и значаја, тако се они охоле и понашају према свима без обзира на углед ,звање или знање. Углавном су такви, полтрони, варалице, смутљивци. Док се не подвуку, увуку, глуме лажну финоћу, после постану незајажљиви и подједнако неиздрживи. Културним је непријатно да се одупиру, немају ни снагу а још мање жељу, јер ови без осећаја за меру насрћу бестидни . Увек се нађу тамо где им није место да згаде загорчају јалово досадном реториком, бизарним питањима , поспаном интелигенцијом. Са простим народом је другачије и комуницирање је срдачније, прост народ је стидљив, скроман, без надмености, њему питања нису својствена нити битна, нити потребна, њему заправо кад су други у питању није ништа значајно, он се бави са својим животима, нема он времена за доколичарење, навикао како то Бугари кажу на труден живот он ни не зна за другу врсту понашања, ради , црнчи, чекајући судњи час. Тај свет је без гнева, пакости, окренут себи са једним циљем, једном жељом, да некако преживи до сутрашњег дана који је нова борба са истим и вечито истим. Само ови који нису нигде пошли а већ су стигли, без контроле, знања, мере, свести и савести, могу бесконачно дуго да саплићу, оговарају, улазе у туђе радости и туге, вечито знатижељни . Сужених видика, у вечитом раскораку између жеља и могућности, грамзиви према себи самима, одлутали и залутали, присутни и неприсутни, нестални и стални, без ставова и принципа као да временом плутају.
ИЗ ЗБИРКЕ У(СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ.)
МОСТОВИ
Мостови не само што спајају људе,
судбине, културе, различитости,
они су велики испити савести,
места која оплемењују.
Мостови су храмови покрај храмова.
