Месец: мај 2019.

TAKO – Dejan Ivanović

Mora, da je od umora tvoje srce zaspalo. Nenadano, negde bačeno zrno u procep tankih zidova; Okomile se teške grane divnih šuma, proključale opne; spaljene gromom. Popustile membrane pred tromom bujicom mulja, sporih, nadolazećih, pretećih reka …

Mora,
da je od umora
tvoje srce zaspalo.
Nenadano, negde
bačeno zrno
u procep tankih zidova;

Okomile se
teške grane divnih šuma,
proključale opne;
spaljene gromom.
Popustile membrane
pred tromom

bujicom mulja,
sporih, nadolazećih,
pretećih reka …

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи, Што ми мајко рече … Настави са читањем “ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ *Драгојло Јовић”

ЈОШ МЕ ТВОЈЕ РЕЧИ СЕТЕ

  •                                                                               Још ме твоје речи, пробуде у ноћи,
  • Што ми мајко рече кад сам дете био,
  • Ајде устај сине, време ти је поћи,
  • Сад те живот зове, сан се дуго снио.
  • Понеси само прамен месечине,
  • Да по некад,  у ноћи ти светли,
  • У том Свету белом другачије све је,
  • Буде те трамваји, не сеоски петли.
  • Сачувај доброту у дубини душе,
  • Недај да те пороци и светла уруше,
  • Кад ти тешко буде, оџака се сети,
  • Црепуље и сача и наших врлети.
  • Недај нигде ником нити грам поштења,
  • Па тамјаном и босиљком у празничне дане,
  • Даруј душу своју вером прочишћења,
  • Нек ти срце светли ко на дан крштења.
  • И низводно сине своју срећу тражи,
  • У новом смо веку све је више лажи,
  • На кораку сваком опасност те чека,
  • Храбро крочи напред, то је за човека.
  • У грамзивом свету сачувај се сине,
  • Не дај да ти душу поједу висине,
  • Са неродних њива хранила те мајка,
  • Зов Вука у ноћи беше успаванка.
  • А кад једног дана године те стигну,
  • Кад опет пожелиш мирис наших брда,
  • Завичај те, увек радо чека,
  • Свет призива  дете, а враћа  човека.
  • Док залазак сунца са свог прага гледаш,
  • Прелистај сећања и подвуци црту,
  • Потомцима својим са поносом кажи,
  • Нек низводно иду, нек се не окрећу,
  • Само старцу завичај, дечју враћа срећу.

ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић

    Страшан је гнев који ме мори, сцене узрока ту су на јави, спутано емоцијама, ипак срце се бори да потисне свест која живи у страви.   Ал’ разум проналази изгубљену стварност, позадина жалости је неоправдан грех, средства су ради циља градила узајамност, живот у страви само је плаћени цех.   Доследан делима не … Настави са читањем “ЈАГЊЕКОЖИ ВУК – Петар Савић”

 

 

Страшан је гнев који ме мори,

сцене узрока ту су на јави,

спутано емоцијама, ипак срце се бори

да потисне свест која живи у страви.

 

Ал’ разум проналази изгубљену стварност,

позадина жалости је неоправдан грех,

средства су ради циља градила узајамност,

живот у страви само је плаћени цех.

 

Доследан делима не тежим покајању,

савест се бори за осећај кривице,

покорност испитује границу крајњу,

јагње је открило своје право лице.

 

Црви сада једу последице мог гнева,

незадржив бес небираног средства,

реквијем подстиче небо да грми и сева,

док вук тражи оправдање за своја зверства.

 

 

RAT-Miroslav Krnjeta

Pepeo utaban u zemlju krv natopljena u snegu vojske nemilosrdno živote melju zgarišta jecaji na svakom bregu. Duhovi zla pušteni niz vetar dugovi prošlosti raspaljuju žar, misliš o borbi,misliš o slavi, čoveče dolaze vatre dani krvavi. Umire čovek rađa se zver kidaš kosti kao besan ker plivaš u rekama grozota predaješ srce plamenu rata. Umireš … Настави са читањем “RAT-Miroslav Krnjeta”

Pepeo utaban u zemlju
krv natopljena u snegu
vojske nemilosrdno živote melju
zgarišta jecaji na svakom bregu.
Duhovi zla pušteni niz vetar
dugovi prošlosti raspaljuju žar,
misliš o borbi,misliš o slavi,
čoveče dolaze vatre dani krvavi.
Umire čovek rađa se zver
kidaš kosti kao besan ker
plivaš u rekama grozota
predaješ srce plamenu rata.
Umireš lagano od strahota
besnu dušu napušta lepota,
osveta ti ruke vodi
sve se na ubijanje svodi.
Mržnja i barut te hrane
usecaš trajne duboke rane,
oružje zamenjuje ljubav
život gasiš kao da je gubav.
Pali,ruši,gazi,
samo hodaš po vatrenoj stazi
garavog lica okupan u krvi
ljudi su ti kao crvi.
Gore vatre gneva pale dostojanstvo
ovde se slavi smrt i ubistvo,
crne vrane rušilačkog rata
vode brata na bajonet brata.
Sive granice bodljikave žice
preklani vratovi izbezumljenih lica
haraju horde besnih ubica,
kolone izbeglica ,gore kuće,
suze patnje tope šareno cveće.
Smrt,glad,tuga,bol,
ne postoji ljudi veće zlo
samo krvavo i spaljeno tlo,
svi su krvoločni,sve je pomahnitalo.
Ne pitaš zašto
gaziš kroz krvavo blato,
ne misliš o sutra
sviću ti garava jurišna jutra.
Krv,razaranje,pljačka,
cilj je ubiti i tačka.
Ne gaji mržnju osvetničkog inata
zagazićeš u zlo strašnog rata.

 

OKO *Dušan Marković

 O K O   P L A V O   Pod plavim nebom Ispod sunčevih zraka Na poljima mirisnim Od uzrelih šljiva I rumenih jabuka Rođeno si ti oko plavo Rođeno! I živelo sa nama. Vedro nebo i plavo more Raskošje svako i lepotu svu Uporedio sam. . . Uporedio sam sa tobom Oko plavo.

 O K O   P L A V O  

Pod plavim nebom
Ispod sunčevih zraka
Na poljima mirisnim
Od uzrelih šljiva
I rumenih jabuka
Rođeno si ti oko plavo
Rođeno! I živelo sa nama.

Vedro nebo i plavo more
Raskošje svako i lepotu svu
Uporedio sam. . .
Uporedio sam sa tobom
Oko plavo.

Настави са читањем “OKO *Dušan Marković”

AFORIZMI *Mihajlo Ćirković – Ćira

Olovni vojnici imaju toplije srce jer se bore dečjom maštom; Da li je tajna bolje čuvana ako ima više čuvara; Lutanje bi bilo besciljno ako bi se lutalice samo prestizale, a ne sudarale; Rat je mnoge smrti ulepšao. Krevete je zamenio prirodom; Dobročinstvo se ne meri davanjem, već ostatkom davanja; Da li doživotni zatvorenici treba … Настави са читањем “AFORIZMI *Mihajlo Ćirković – Ćira”

  • Olovni vojnici imaju toplije srce jer se bore dečjom maštom;
  • Da li je tajna bolje čuvana ako ima više čuvara;
  • Lutanje bi bilo besciljno ako bi se lutalice samo prestizale, a ne sudarale;
  • Rat je mnoge smrti ulepšao. Krevete je zamenio prirodom;
  • Dobročinstvo se ne meri davanjem, već ostatkom davanja;
  • Da li doživotni zatvorenici treba da čuvaju zatvor od prolaznih čuvara;
  • Teror sudija je anarhija, a teror Zakona demokratija;
  • Najduže traje mozak koji se najviše troši;
  • Priroda je na dobitku ako se osuši kalem a olista pritka;
  • Reč po reč i bi mač, tamo gde mač nije samo reč.

NA MILOST I NEMILOST – Nena Miljanović 

  Ne ostavljaj me Ne prepuštaj me meni samoj Lakoverna kao neiskusna devojčica I nesigurna kao iskusna žena koju ostavlja mladost Ne verujem sebi u noćima kao ova Kad mesec srebro i čežnje u slapovima toči I posrebri isprepletane breze i jablanove Učniće mi se da su ljubavnici I da se grle Drhtavi na lakom … Настави са читањем “NA MILOST I NEMILOST – Nena Miljanović “

 

Ne ostavljaj me
Ne prepuštaj me meni samoj
Lakoverna kao neiskusna devojčica
I nesigurna kao iskusna žena koju ostavlja mladost
Ne verujem sebi u noćima kao ova
Kad mesec srebro i čežnje u slapovima toči
I posrebri isprepletane breze i jablanove
Učniće mi se da su ljubavnici
I da se grle
Drhtavi na lakom vetru

Drhtava od bola za tobom
Slušaću pesmu slavuja iz šiblja
I plakaću za tvojim glasom
Pesnički osetljiva na ljubavne trilere ponoćnih ptica
Poželeću da mi govoriš sve i svašta
Od nežnosti kao zaljubljeni mladić
Do perverznosti sredovečnog ljubavnika
Ostavljena samoj sebi
Vetra šum ću čuti kao tvoj uzdah ljubavi
Dubok do dna tvoje muškosti

Ako ne budeš tu
I poverujem da si me ostavio sasvim
Poželeću da sam breza jablanu
I ženka slavuju
I ljubav bilo kome
Iz očaja
Biću bilo čija za jednu noć
Ako me ostaviš samu juče
I sutra
I bilo kada
Na milost i nemilost ženi u meni
U noćima kad mesec bludniči sa biljem
Ako me prepustiš zaboravu
Zaboraviću se sa nekim
Ko će te konačno ubiti u meni
I mene u poeziji

Ne ostavljaj me ubici
Meni samoj …

 

OTPLOVIŠE OBLACIMA KIŠE – Milovan Petrović

Otploviše oblacima kiše to su suze davno prolivene otploviše ko brodovi morem a tekoše niz obraze njene. Otploviše ti oblaci beli plavim nebom ko uklete lađe puni tuge i čemera njenog što u bolnom srcu se pronađe. Otploviše da bi negde stali i na nekog suze prokapali gorke suze na jednog čoveka što učini tako … Настави са читањем “OTPLOVIŠE OBLACIMA KIŠE – Milovan Petrović”

Otploviše oblacima kiše
to su suze davno prolivene
otploviše ko brodovi morem
a tekoše niz obraze njene.

Otploviše ti oblaci beli
plavim nebom ko uklete lađe
puni tuge i čemera njenog
što u bolnom srcu se pronađe.

Otploviše da bi negde stali
i na nekog suze prokapali
gorke suze na jednog čoveka
što učini tako puno greha.

 

Milovan Petrović

MOŽDA NEKADA

Oprosti mi sliko stara što ja ne umeh biti prava. Upitala bih, al ne znam kako da li ja ovaj život shvatih olako? Oprostite mi uspomene mnoge, što su moje misli visoko uzletele, probala bih , al ne može nikakao iz ovoga sada u ono lepo tada. Oprostićeš mi Bože, kad te molim za moje … Настави са читањем “MOŽDA NEKADA”

Oprosti mi sliko stara

što ja ne umeh biti prava.

Upitala bih, al ne znam kako

da li ja ovaj život shvatih olako?

Oprostite mi uspomene mnoge,

što su moje misli visoko uzletele,

probala bih , al ne može nikakao

iz ovoga sada u ono lepo tada.

Oprostićeš mi Bože, kad te molim

za moje greške, al ja volim.

U svom sam srcu za tamo nekog

veliku ljubav skrila.

Nataša Gligorijević

HAIKU – Dejan Ivanović

Zvuk flamenka se prostire dvoranom – – zlatni prsti *** Vrabac oprezno sleteo na bedro golom kamenu *** Hrpa lišća pred trošnom školskom kapijom umesto đaka

Zvuk flamenka
se prostire dvoranom –
– zlatni prsti

***
Vrabac oprezno
sleteo na bedro
golom kamenu

***
Hrpa lišća pred
trošnom školskom kapijom
umesto đaka