ПРАЗНЕ ЧАШЕ ДУШУ НЕ ЛЕЧЕ
Кад омали сунце крену ладне кише
Орошене обронке сакрије тмина
Ноћ замирише на дуње и вина
У осоју душе снова је све више.
Јесен је стигла у кишно свануће
И њу зелене месечине маме
Миришу из таме шарунке из сламе
Плачу попићи у зиду старе куће.
У животу је много чаша без дна
Али само једна се наискап пије
Само у једној лек се крије.
До зоре пијемо јесен, месец и ја
Док тражим праву, празне у души звече
Празне чаше душу не лече.
© Тихомир Јанићијевић – Куршумлија