Дан: 14. мај 2019.

СЛУШАМ ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ – Даница Рајковић

Pročitajte kako je bilo na promociji Слушам твоје ћутање Надвио се црни облак, на божанским врховима планина, урла ветар, крши гране, а у ћутању муња сине. Урезао си се у моје срце, красио си ми сваки дан, китио ме слатким сновима, а био је то тренутни сан. Разишли се путеви наши, а ти си постао … Настави са читањем “СЛУШАМ ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ – Даница Рајковић”

Pročitajte kako je bilo na promociji

Слушам твоје ћутање

Надвио се црни облак,
на божанским врховима планина,
урла ветар, крши гране,
а у ћутању муња сине.

Урезао си се у моје срце,
красио си ми сваки дан,
китио ме слатким сновима,
а био је то тренутни сан.

Разишли се путеви наши,
а ти си постао пламен вулкана,
изгубљен у лавиринтима,
а ћутање моје о сновима сања.

На божанским врховима планина,
израсла је стрела љута,
Сунце пустило своје зраке,
а пламен вулкана ћутање гута.

© Даница Рајковић

 

ПОЧЕТАК И КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш

  ПОЧЕТАК И КРАЈ                                                                                                                                                   проф. и драматургу Јовану Радуновићу Кадa све учини се, стане, живот изгуби радости сјај,у драгом оку не видиш се више,то је један крај.А крајеви нови су почеци, ко рукопис час у старом, час у новом редку, и живот је када се сагледа,пола га на крају, пола на почетку. Када се … Настави са читањем “ПОЧЕТАК И КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш”

 

ПОЧЕТАК И КРАЈ

                                                                                                                                                  проф. и драматургу Јовану Радуновићу

Кадa све учини се, стане,
живот изгуби радости сјај,
у драгом оку не видиш се више,
то је један крај.

А крајеви нови су почеци,
ко рукопис час у старом, час у новом редку,
и живот је када се сагледа,
пола га на крају, пола на почетку.

Када се примакне онај задњи крај ,
вид улови светла потоњи трак,
нећеш ни знати, нема страха више,
свуд около и у нама мрак.

И опет онај чаробни почетак,
крај упорно прати,
трзај живота, новог,
из грумена земље расту траве, влати.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “ПОЧЕТАК И КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш”

OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА Опет нека времена стара, Спустили се облаци мутних дана, А киша модра као утвара, Немилице спира срећу наших дана. Кад шкрипе коске у влажној ноћи, Само ме врате на живот цели, Осећам неку чудну тескобу, Душа се стисла, да ли смо успели. Пред нама бежи излокан пут, Исцепане ципеле не мере … Настави са читањем “OPET NEKA VREMENA STARA *Dragojlo Jović”

ОПЕТ НЕКА ВРЕМЕНА СТАРА

Опет нека времена стара,
Спустили се облаци мутних дана,
А киша модра као утвара,
Немилице спира срећу наших дана.

Кад шкрипе коске у влажној ноћи,
Само ме врате на живот цели,
Осећам неку чудну тескобу,
Душа се стисла, да ли смо успели.

Пред нама бежи излокан пут,
Исцепане ципеле не мере време,
Шифоњер крије стари ми капут,
Који би још једном у “бој” да крене.

А разум негде из прикрајка збори,
Прошло је време витешких борби,
Остао је само жар да тиња,
Она ватра стара више не гори.

Живот је за нас шкртица био,
Вазда нам задатке давао тешке,
И ноћас под овим небом мутним,
Ми путем својим одлазимо пешке.

За нама кише падаће дуго,
Спираће трагове надања и жеља,
И кад све утихне нико неће знати,
Како живот боли  и како се пати.

На плочи некој каменој хладној,
Остаће слова и мали стих,
Како су наше гореле ватре,
Кад смо са љубављу палили њих.