Дан: 26. јануар 2017.

MISLI

Na uspone mnogo srme,
uputile su se misli koje grme?
To je ona misao nimalo laka,
u jakoj oluji nastala je svaka.
U oluji života stvori se grom,
koji udara snagom svom.
Uz grom sevaju i munje,
na ljude koji se lako pokunje.

A njima grom strah zadaje,
koji u srcu plašljivih nastaje.
Oni imaju uši, grom da slušaju,
ali nemaju srca, sa njim snagu da okušaju.
To može samo duh čoveka dosta jak,
za koga grom, izgleda mnogo mlak.
Samo tada u njemu misli grme,
da razbiju one puteve mnogo strme.

– – – – –
Ljudskoj svesti misli opisuju stanje, na koje ne utiče njihovo zvanje.

Postoje misli koje se čuju dalje od onih koji njih zamisle.

Da bi citirao druge, može se biti i papagaj. Da bi citirao sebe moraš biti misaono biće.

Da nije ljubavi ni sreća ne bi bila živa, ostala bi sama kao trn pored puta ili da žari kao kopriva.

U istoriji malo je bilo onih ljudi koji su mogli; Srcem promeniti svet, a umom pomeriti svet.

Ljudski rod teškim koracima će ići napred, sve dok u ljubavi ima bola i u mržnji sreće.

Ljudi se razlikuju od životinja jer poseduju razum. Nažalost najčešće ga koriste kao životinje.

SVETLO I ZRAK

Svetlo je u našoj duši,
i kada ceo svet se ruši.
Svetlo je svuda u tami,
baš tamo gde smo mi sami.
Svetlo je svuda i u vasioni,
kada se razvije svet misaoni.

Nikad to svetlo ne poreci,
u svetlom zraku i ti poteci.
Osvetli tako ceo moj svet,
kao vasionu, u kojoj sam raspet.
Raspet na ivici velikog ponora,
gde nemam nijednog donora.
Zato samo ti mi donor budi,
koji raspali vatru usred grudi.

Budi donor takvog plama,
koga led, a ni Sibir ne slama.
Svetlo neka tada sine,
sve do nebeske visine.
Sva Vatra iz ovih grudi,
tada neka jako poludi,
da rastera crni mrak,
u svemiru taj jedan zrak.

Tada svetlo u tvome zraku,
da se vidi svuda u mraku,
To svetlo da je na takvoj visini,
da se ne gasi na čistini, ni u dubini.
Kao zrak podaj zvezdama iskrice,
koje će da nose tvoje divno lice.
Kao vatra podaj Suncu sjaj,
što nosi tvoj iskreni zagrljaj.

Budi takvo svetlo za mene,
što stalno svetli bez promene.
Budi uvek taj poseban zrak,
što u meni stalno rasteruje mrak.
Tada postaću i ja svetlo iz vasione,
što će da osvetli, sve kule misaone.

Vušković Nikola