Дан: 17. јануар 2017.

ЕХ ДА БЕШЕ САН

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.

© Драгојло Јовић