НЕВОЉЕНА
Увек је срећа права ретка,
увек је осмех тајну крио,
само је срце куцало вазда,
уцвељен ил’ најсрећнији био!
А ја још живим за тај тренутак,
када ће руже процвати снене,
пожудне усне љубити страсно,
болна нек умрем, тужна нек свенем!
И нек све буде пламени вихор,
Аморова скривена стрела,
чист хир вечности у магновењу,
пре хладне смрти нек будем врела…
Нек не причају да нисам смела
ни мрву храбрости да стазом уткам,
да без разума кренула нисам,
јер љубав понекада скрене са пута!
Чинило ми се тешко да признам,
да волим бескрајно у освит зоре,
док годинама никог не грлим,
баш вешто кријем очи што горе…
Сада кад немири све су чешћи
сигурно корачају задњи дани,
а чини ми се још су далеко,
пре смрти нека ме вечност нахрани…
Нек то што волим не буде казна,
сулуда препуна разочарења…
Зар остаћу заувек дужна ти Боже,
што научих да волим невољена!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
