ГЛАД ЗА ЉУБАВЉУ
Две сенке једне улице,
шарају лицима пролазника,
трепере као најближе звезде,
крстаре крошњама заводника…
Нису ли то два стара знанца,
две сродне душе стигле из раја,
уз много, много ожиљака,
долазе и иду до бескраја….?!
Понекада шетају, као кад лете,
понекад плешу тако близу,
немају сна ни испод камена,
непрестано их цвркути стижу…
Забораве се у прамену косе,
жељи да виде више срећних,
кроз колико само промашаја,
осташе сенке, незнањем грешних….
У нади да помаља се зрак једне зоре,
када се рађа изненађење,
помало стрепе скривајућ’ лица,
дрхте од страсти скривене жеље…
И тако када ветрови крену,
као таласи кад алге прену,
помуте, заплету судбине вите,
у нади да постаће љубави сите!
(с) Миладиновић Сандра Мајра