Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима … Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна, хтели део мене и на Крају, цела сам се дала! Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала … мислећи, све је ово Само Јава, Они немају Кључеве од … Настави са читањем “Знак”
Ево и даље разговарам са Сенкама, Тамама
неким Чудним Мислима, неким Стрмим Данима …
Даље од могућег у Кругу нисам стигла, растрзали су ме са свих страна,
хтели део мене и на Крају, цела сам се дала!
Незаустављиво сам губила, тонула, нисам се отимала …
мислећи, све је ово Само Јава,
Они немају Кључеве од Капија Раја и Њихив Бездан није Моја Тајна!
Ал све је била обмана варљивог пролећа,
и све сама имитација отмености живљења у Крешенду почетка једног времена!
И више ме није било срам што Тишина пред Њима попуњава углове Моје,
што Ћутање односи Смиреност крхку,
Маска на лицу знала сам, одганаће
све Видљиве Поразе!
Ветар је односио одломке сна, и док сам се окренула … сванула су ова Јутра,
Откровење Још Једног Промашаја!
Ево, још увек разговарам са Сенкама, Тамама, неким Чудним Мислима,
осећам како се мноме множи тиха и јака порозност,
унутар мене Смрвљени Дрхтај Нежнности.
Ја не пливам, плутам не испуњена
ко изнедрена љуска без плода својега…
О Ти Створење у Људском обличју што руке мо своје пружаш,
јадно ли си и бедно, сасушено са свих страна,
Ти си ми Божија и освета и казна!!
У мени је све што нисам Ја, себе сам успут кроз Живот,
негде изгубила, заборавила …
А ни Анђела, ни Богова, ни пута под ногама … ни прашине
Светлост с времена на време сине, па и она оде,
Отишло је, оставило ме је све моје,
а да нисам знала, колико је Корак Мали,
колико је Пораз Болан,
а ни суза из ока да крене, сву горчину у венама да спере
Где сам ја то ногом стала,
У шта сам се загледала, крај очију којих немам
када нисам угледала како себе губим – како себе немам!
Мамили су ме Кораци, празни ходници,
монотонија гласова јаве …
Ја сам сада само магла, све могуће мимо мене прошло је!
Нанизане попут валовитих стена,
рушиле су мe једна по једна Жена које више немам!
А сада, ослушкујем врисак Ветрова и по Мислима разазнајем Дубине,
Јер,
слепа сам кад не видех Траг и Зажмурех пред Знаком у себи!
Негде на самој Граници Вечности стала сам.
Равница је позивала,
Олуја се спремала да поруши све Мостове
и Громом попали Друмове
Раширила сам руке – примајући Ветар
Надајући се!!!
