Добродошли!
MISLI /ljubav za Ljubav/ . Utrkuju se izgubljenim jarugama, Disu na horizontima beskraja, Prognanice bura ne zaustavlja, Eho jececeg bola im je razonoda. . Cemu sluzi snaga njihova U genu je propast vec urodjena, Dusu su svoju prodale Nikome srecu nisu donijele. . Misli, misli, misli… Osmislite sebi spasenje! Izadjite iz mrtvih tunela Cemer ne radja … Настави са читањем “MISLI -milka vukic vujnovic”
MISLI
/ljubav za Ljubav/
.
Utrkuju se izgubljenim jarugama,
Disu na horizontima beskraja,
Prognanice bura ne zaustavlja,
Eho jececeg bola im je razonoda.
.
Cemu sluzi snaga njihova
U genu je propast vec urodjena,
Dusu su svoju prodale
Nikome srecu nisu donijele.
.
Misli, misli, misli…
Osmislite sebi spasenje!
Izadjite iz mrtvih tunela
Cemer ne radja roda nikakvoga.
.
Misli, nek vas molitva obuzda…
U njenom krilu oslonac pociva.
ZAUSTAVITE VJETROVE / ljubav za Ljubav/ . Bezdusno sibana bicevima Krvavim koljenima hod produzava, Ne zna kuda ce, ni kada, Sve svoje sto imala je- izgubila je. . Probudi vjetrove dobre Vidis da je demoni progone, Na Tvom putu Gospode, ona ostaje, Blagoslovi je, prigrli, u mir uvedi. . Pokreni vjetrove, Gospode, Pandorina vrata vec … Настави са читањем “ZAUSTAVITE VJETROVE – milka vukic vujnovic”
ZAUSTAVITE VJETROVE
/ ljubav za Ljubav/
.
Bezdusno sibana bicevima
Krvavim koljenima hod produzava,
Ne zna kuda ce, ni kada,
Sve svoje sto imala je- izgubila je.
.
Probudi vjetrove dobre
Vidis da je demoni progone,
Na Tvom putu Gospode, ona ostaje,
Blagoslovi je, prigrli, u mir uvedi.
.
Pokreni vjetrove, Gospode,
Pandorina vrata vec zatvara…
Dno bez dna usisava
Gdje je pravda zapisana…
.
Kad budu vjetrovi snazni ozivjeli
Ona ce daleko u tudjini snivati,
Da li je i gdje cvijet zgazila…
Zbog cega je ona nastradala?
.
Zaustavi vjetrove, spasena je…
Stisaj oluju, smjestena je na sigurno…
Tvoj pogled na nju je okrenut stao.
Samo Gospod zna milost da donira.
1 Evo Sunca – trećieg dana jada. Kad on prođe, za- plakaće Mesec On ne zaboravlja, on nastavlja kao pesnik s one strane rana 2 Ima dobrih ima loših ljudi ima cveća i otrova ima svega, svega A života? Pričaj mi o njemu, mama.
1
Evo Sunca –
trećieg dana jada.
Kad on prođe,
za-
plakaće Mesec
On
ne
zaboravlja,
on
nastavlja
kao pesnik s one strane
rana
2
Ima dobrih ima
loših
ljudi
ima cveća i
otrova ima
svega, svega
A
života?
Pričaj mi o njemu,
mama.
Jednog dana, kada mene ne bude više, sedećeš sama, na fotelji mekoj, I čitaćeš pesme što neko piše, ženi lepoj, plavookoj nekoj. Možda ćeš se pitati tada, šta mu je sve to značilo, i kako je mog’o da joj se nada, kad bi ga uvek nešto zamračilo, Jednom, kad prokockaš dane ove, što se mladost … Настави са читањем “Jednom ćeš shvatiti – Uroš Ljubisavljević”
Jednog dana, kada mene ne bude više,
sedećeš sama, na fotelji mekoj,
I čitaćeš pesme što neko piše,
ženi lepoj, plavookoj nekoj.
Možda ćeš se pitati tada,
šta mu je sve to značilo,
i kako je mog’o da joj se nada,
kad bi ga uvek nešto zamračilo,
Jednom, kad prokockaš dane ove,
što se mladost zovu;
kad pročitaš sve moje stihove,
Znaćeš da sam ti posvetio i pesmu ovu.
Jednom , kad padneš na života dno,
kad krene vreme san da melje,
shvatićeš da je kobno,
Kad čovek ima prevelike želje.
Jednom, kad krene sve da te boli,
kad potraži te života snimatelj,
znaćeš koliko znači kad te neko voli,
Pa makar bio i najbolji prijatelj.
Питала сам сунце срећа шта је, Сунце ми се загонетно смешило, Својим зраком умилно ме тешило Да је срећа све што живот даје. Питала сам звезде шта је срећа И на небу месечину сјајну, Месец није одао ми тајну, Срећа, рече, тајна је највећа. Кад ујутру зарудела зора, Засијало на прозору … Настави са читањем “ИВАНА ЗАЈИЋ – СРЕЋА”
Питала сам сунце срећа шта је,
Сунце ми се загонетно смешило,
Својим зраком умилно ме тешило
Да је срећа све што живот даје.
Питала сам звезде шта је срећа
И на небу месечину сјајну,
Месец није одао ми тајну,
Срећа, рече, тајна је највећа.
Кад ујутру зарудела зора,
Засијало на прозору сунце,
Запевало у грудима срце –
Сад нек буде све што бити мора.
Шетала сам пољем целог дана,
Удисала мирис пољског цвећа,
Сазнала сам тада шта је срећа,
Зацелила моја стара рана.
Лутајући мрачним улицама, Гледала сам кишу како пада, Плакала сам неутешна, сама, Напусти ме и последња нада. Изненада небо се разведри, Облак неста, појави се сунце, Мени самој лице се озари И заигра у грудима срце. Кад на небу појави се дуга, У мом срцу нада поста већа Да ћу себи наћи правог друга, Да … Настави са читањем “ИВАНА ЗАЈИЋ – СРЕЋА ИЗА ДУГЕ”
Лутајући мрачним улицама,
Гледала сам кишу како пада,
Плакала сам неутешна, сама,
Напусти ме и последња нада.
Изненада небо се разведри,
Облак неста, појави се сунце,
Мени самој лице се озари
И заигра у грудима срце.
Кад на небу појави се дуга,
У мом срцу нада поста већа
Да ћу себи наћи правог друга,
Да и мени осмехне се срећа.
Питала сам да ли се продаје,
Превалила километре дуге,
Неко рече да нам је Бог даје,
А срећа је можда иза дуге.
НАЈВАЖНИЈА ВЕСТ Из гнезда се јутрос комешање чује шест главица промолило се, цвркут одјекује… Док их мајка и тата, хитро опслужују са чуђењем чекају, седмом се надају… Прсну љуска, промоли се још једна главица, одмах кљунић отворила љута као лавица… И чудом се погледаше свих осталих шест што је седма ластавица најважнија вест! © Миладиновић … Настави са читањем “НАЈВАЖНИЈА ВЕСТ – Миладиновић Сандра”
НАЈВАЖНИЈА ВЕСТ
Из гнезда се јутрос
комешање чује
шест главица промолило се,
цвркут одјекује…
Док их мајка и тата,
хитро опслужују
са чуђењем чекају,
седмом се надају…
Прсну љуска,
промоли се још
једна главица,
одмах кљунић отворила
љута као лавица…
И чудом се погледаше
свих осталих шест
што је седма ластавица
најважнија вест!
© Миладиновић Сандра
Драгом братанцу Кости за пуних шест месеци
КАДА КАМЕН ПРОГОВОРИ Да камење проговори, као река што жубори, као ветар кад захуји, као пчела када зуји… Да камење сузу пусти, као сиви облак густи, као роса када кане, као извор сред Сахаре…. Да камење расти уме, почело би да разуме, све што нико никада није… Ал’ камење тајну крије!!!! Од камена камичак је … Настави са читањем “КАДА КАМЕН ПРОГОВОРИ – Миладиновић Сандра”
КАДА КАМЕН ПРОГОВОРИ
Да камење проговори,
као река што жубори,
као ветар кад захуји,
као пчела када зуји…
Да камење сузу пусти,
као сиви облак густи,
као роса када кане,
као извор сред Сахаре….
Да камење расти уме,
почело би да разуме,
све што нико никада није…
Ал’ камење тајну крије!!!!
Од камена камичак је
постао песак – онда земља…
Под каменом живот није
силуета испод вела….
Као бисер што самује
тамо где још нико није,
под каменом правда чека,
под каменом сужањ спије….
Слављеници без јарана,
којима је слава храна,
све титуле без мегдана,
под камењем сакрили би,
јер им савест јача страна,
није била – нит’ ће бити!
Али камење комеша се
па се ништа не да скрити…
Стрпљен- спашен, мудри кажу…
И камен ће прозборити!!!!
© Миладиновић Сандра
БОЉЕ ЈЕ….. Боље је остављен бити него лажно бити љубљен боље је истину знати него живети слуђен Боље је низ реку пловити до тренутка доброг за искрцавање боље се са птицама орити него међу људима бити усамљен…. Али… Најбоље је ипак љубити без обавеза и очекивања и таквој сласти се предати док страст не постане … Настави са читањем “БОЉЕ ЈЕ….. – Миладиновић Сандра”
БОЉЕ ЈЕ…..
Боље је остављен бити
него лажно бити љубљен
боље је истину знати
него живети слуђен
Боље је низ реку пловити
до тренутка доброг за искрцавање
боље се са птицама орити
него међу људима бити усамљен….
Али…
Најбоље је ипак љубити
без обавеза и очекивања
и таквој сласти се предати
док страст не постане жива!
Боље је тајну чувати
о таквој љубави што трен
залива чистом медовином
да не би постала сен…
већ ВАТРА!!!!!
© Миладиновић Сандра
НИСАМ ХТЕЛА Прошла сам кроз град мерака задивњено севдах такла опијена смешком неба нисам хтела да ме гледа… нико…. Ал’ неко се ипак скрио међ’ очима измеђ стакла неко ком сам давно драга и чијој сам души сага…. уживао….. Ту на тргу сам крај чесме замишљену срећу срела и тугу што лице крије те две … Настави са читањем “НИСАМ ХТЕЛА – Миладиновић Сандра”
НИСАМ ХТЕЛА
Прошла сам кроз град мерака
задивњено севдах такла
опијена смешком неба
нисам хтела да ме гледа…
нико….
Ал’ неко се ипак скрио
међ’ очима измеђ стакла
неко ком сам давно драга
и чијој сам души сага….
уживао…..
Ту на тргу сам крај чесме
замишљену срећу срела
и тугу што лице крије
те две старе мераклије…
сред чаршије….
Онда сам ко’ дашак ветра
осетила да ме нека
тиха језа обузима…
То познато- непознато
лепо лице испред мене
твоје зене са Венере…
опчињене…
Ти си! – зачух иза себе,
окренух се да се јавим,
али назад кад погледах
више никог није било
ни тебе ни твога даха….
до уздаха….
Већ сутрадан тражила сам
у очима других твоје
у кораку других шапат
у осмеху других боје…
Дал’ постоје?
И на нашем месту нађох
једну белу орхидеју
спознах сасвим нову жену
један нови трен што рађа
стрепње сену….
Да те више нећу срести…?!
© Миладиновић Сандра