Дан: 27. мај 2014.

СТРАХ…

Страх од ноћи
тамних боја
бесних чежњи
неспокоја
Страх од снова
болних палих
у дну душе
закопаних
Страх од туге
којом боли
моје срце
што те воли
Страх од суза
које влаже
усне ове
што те траже
Страх од сете
што ме сече
јер без тебе
сам ово вече…

TРЕШЊИНОМ ЦВЕТУ…

Мирисала је на трешњин цвет
што мирисом ти окрене свет
пољупце њене радо сам крао
плодове сочне у хладу брао
У корену њеном ја сам снио
слатке јој усне јео и пио
с те трешње нисам силазио
само да би јој близу био
Волела је к мени да савија гране
моја рука да јој у крошњи нестане
да јој гризем плодове зреле
не би ли осетила усне ми вреле
Ускоро ће опет да процвета
са мирисом да ми се пробуди сета
на плодове страсне њене
што за брање жељно чекају мене…

О знам те одавно
ти крадеш тренутке
за тебе ми смо
пролазне лутке,
Никад не стојиш
лопове стари
љубав и срећа
за те су ствари,
Проласком својим
ти сејеш страх
неумитно течеш
да вратиш у прах,
Мислиш да живот
само је трен
да пола сам човек
а пола сен…
Но ја сам вечност
у љубавном кругу
што за љубав живи
и не зна за тугу,
Тренутак један
што те се не боји
јер бескрајно воли
све док постоји…

Радо га сретнем
на лицу твом
за њега то је
најлепши дом,
Делује наиван
и бескрајно драг,
ал ко да је у њему
скривен враг
појави се у трену
онако на мах
и уснама сочним
одузме дах
Свашта се нешто
у њему крије
што срце ми тера
да бије ли бије
па ти га крадем
смело и често
и у срцу чувам
јер ту му је место…

У пољу смрти
међу комадима меса
ја мртав стојим
покрај свога леса
У очима немим
без страха и бола
на смрт пљујем
док у јуриш крећем
Узалуд пуцате
ја више нисам човек
сада сам звер
и ваше сам крви жедан…