НИСАМ ХТЕЛА
Прошла сам кроз град мерака
задивњено севдах такла
опијена смешком неба
нисам хтела да ме гледа…
нико….
Ал’ неко се ипак скрио
међ’ очима измеђ стакла
неко ком сам давно драга
и чијој сам души сага….
уживао…..
Ту на тргу сам крај чесме
замишљену срећу срела
и тугу што лице крије
те две старе мераклије…
сред чаршије….
Онда сам ко’ дашак ветра
осетила да ме нека
тиха језа обузима…
То познато- непознато
лепо лице испред мене
твоје зене са Венере…
опчињене…
Ти си! – зачух иза себе,
окренух се да се јавим,
али назад кад погледах
више никог није било
ни тебе ни твога даха….
до уздаха….
Већ сутрадан тражила сам
у очима других твоје
у кораку других шапат
у осмеху других боје…
Дал’ постоје?
И на нашем месту нађох
једну белу орхидеју
спознах сасвим нову жену
један нови трен што рађа
стрепње сену….
Да те више нећу срести…?!
© Миладиновић Сандра
