Месец: фебруар 2014.

САЊАР САМ….

Сањар сам и никада недам боји мира
увек тражим неке новије нијансе,
јер боја се неба никада не спира
и увек оставља за промене шансе…

Сањар сам и мислим да многи то јесу,
али неки брзо усахну на путу,
други се на труле ослањају гране,
аветима ненадано ти пружају руку….

Сањар сам и слутње мене често ломе,
измаглице тешке путеве ми скрију,
и баш као друге ожиљци заболе,
и милион суза очи ми излију…

Овога сањара срце не завара,
ја га често издам путоказом “смерним”,
а, он ми остаје као мераклија,
са сламком у руци увек јунак верни…

Далеко сам овом “тајном” догурала,
до зида сам себе прекорима дала,
ја таквог сањара да бих сачувала,
пред овим дететом клекла сам и пала….

А, дете ко дете, душа анђеоска,
невино и чисто руке шири своје,
знам да после свега ништа није исто,
али, бити сањар од свега најбоље….

©Миладиновић Сандра

ХРАБРИ ПАЛАЦ

Плашим се и имам право на то,
јер лав има огромне канџе
ајкула оштре језиве зубе
увек се по неко у мраку нађе…

Знам да живе баш далеко,
али ту је лија са дугим репом,
као да ми уво њиме додирне,
баш увек када је угашено светло…

Серија таласа плиме страха,
уши велике, очи још веће,
ја чујем напољу тихи јецај,
то шаров пред спавање цвили на звезде.?

Хучи као ветар што се скрива
сова на ораху нашем старом,
али страх је ватра што вечно тиња
и ми се одавно већ добро знамо…

Дању сам витез на белом ату,
али ноћне авети чекају трен,
како ћу Дуњи у очи да погледам,
и признам да сам страшљивац њен…?

Јутрос видим нечија стопала
вире спокојно док ја мирно спавам,
чувају ли стражу за мене покорна
или крију истину која је стара…?

Палац се комеша и шепури
као да на мене ни мало не личи…
Срамота стварно да оволики деран
не буде херој у стварној причи!!!!!

© Миладиновић Сандра

СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН

Недостајеш ми моја звездо,
а, сањам те од када за себе знам,
о, како ме држи свако место,
јер врпољи се један па други табан…

Ја волим изазове и даљине,
али верна сам ти до бескраја,
било је сусрета да ме жеља мине
али тај трен је био и почетак краја…

Нису то биле очи моје душе,
кораци странца су као струне што јече,
без такта музика има осмех једак,
где год сам чекам те, вечности си вредан….

Има тих дана када ме чежња сломи,
нади умало бих да затворим врата,
учини ми се тада да на броду јездиш
и видим казаљке склопише се сата….

Па ћутим и осећам да чујеш ме
јер кажу да чују се они који се воле,
и знам да имаш снажна дивна крила
и кључеве неба за наше снове….

Мој избор си ти развигорцу,
јер пролећу одолети не могу ја,
додири твоји су боје ведрог неба
а, пољупци укус тек обраног меда….

Понекада помислим да је боље
да тако и остане,
плашим се да јава не сруши овај сан,
а, опет ме походе такве врелине,
које заборављају на бол, моћ варке
и могући дан…..

.Дође и трен када дозивам те лудо,
лутам усамљена у маси света,
ова испосничка љубав ме храни,
чиста је као дах тек рођеног детета…

Сунце ми тада обасја зенице,
можда сам сена за друге, али себи спас,
није то лако када моћне изазове,
не смеш да изустиш пред свима наглас….

И нико ме неће добити никада ,
никоме нећу бити круна руже,
само нама рађаће пурпурно небо,
звездане стазе када се пруже….

Старија за који дан,
а, године се као бисери нижу,
и нада је старија и озбиљнија,
знам да живот нема своју репризу…

Па ипак оном реком што тече,
дражи су ми сви моји снови,
све оне тополе што самном ћуте,
ја волим, а љубав не љуби скуте…..

© Миладиновић Сандра