Месец: фебруар 2014.

Miris vanila sa tvojih loknica,
i prokleto dobra muzika za ples
ni star ni mlad za nove letove,
zagledan u zvezde dok si ti želela svetove …

Trag karmina na belim reverima,
to mi jedino ostaje za sećanje,
svaku sam tvoju oprostio laž,
jos i danas pamtim obećanje …

Beogradska košava u tvojim očima,
kasno sam shvatio reči za kraj,
bez stida si srcem prošetala,
smeta mi samo što nisi  smetala …

Sve ovo neka odnese vrag,
moj pečat lopova baš tu na grudima,
i neka sve ovo ode u nepovrat,
kad nisam za čoveka  tu medju ljudima …

Ne moram ja , dok dobro si

ja nisam čovek to samo si ti

ja ne želim ni ne osećam

nikada ničije dete nisam bio,

ovakav sam se rodio …

 

ne moraš ti , to je samo pesma

da skočiš na reč da je napadneš

ja sam se ovakav rodio

kasno je da i ti ovakva postaneš …

 

ne moram ja , dok imaš ti ,

ja nemam želje , nemam snove

čak nije važno ni sutra

nikada ničiji nisam bio

sve sam preskočio samo sam ostario …

 

ne moraš  ti , to su samo reči,

da praviš analize morala

takav sam se rodio,

a nije svako rodjen da bude budala ….

 

Ne moram ja , dok srećna si ti

meni se radost smučila

prihvatam sta si odlučila

i snove tvoje i dugu i boje ,

mrzeću sebe a voleću tvoje ….

 

ne moraš ti , to su samo stihovi

ne omalovažavaj ako već  ne ceniš

kada prodje san , crno na belo

zaboravi čoveka izaberi odelo….

 

Jer sve će da se sastavi rastavljeno

ispod kišobrana u kasica godina

ispod duge kilometri tuge

tu negde , nigde odmah ispod oblaka

a pesma za mene tako jaka,

jer niti želim niti osećam

samo predosećam,

a znam da te nisam pogodio,

znam jer ovakav sam se i rodio ….