Дан: 27. фебруар 2014.

ПУСТИ МЕ

Пусти да овога трена
све сокове свога бића
скупим у топле дланове,
и да их проспем
попут праха међ’ звезде,
као праве принове….
Пусти ме ноћима да сијам
низ обронке, врбаке
и пут улица…
Љубави праве да угледам
и заборавим на крај
попут пољубаца….
Дај нећу да гаснем док трајем,
јер бескраје они лече,
и никако да се одазивам на јутра,
када зачујем прве певце!

© Миладиновић Сандра

ДВА ХРАБРА БРАТА

Био је сунчан дан и подне
казаљке су се склaпaле,
по договору ја и Коле
кренули смо пут обале…

Два другара, а два брата
сањари по навици,
понели смо и два штапа
и мамке у котарици…

Удице смо забацили,
у онај скривени тишак,
и без даха чекали мирно,
бар комад, а ни два нису вишак…

Сати су пролазили неосетно,
већ се и сутон прикрао,
а ни трага од нашег улова,
мора да се у крчми напио…

Таман се спремили огладнели
да пођемо назад путељком,
кад у близини одјекну пуцањ
и мене учини плашљивим зеком…

Смеје се Коле,
а ја лежим онако потрбушке,
гледа ме шаров и врти репом,
прашњавих шапа и њушке…

“Е, мој бато шта ти се збило,
ловци су далеко,
ти ниси лисац нити медвед,
ех да те види сада неко!”

“Камен је био, а не страх,
старији сам па слушај,
ти си мој Коле сувише млад…
стрпљење ми не кушај!”

Уто се опет зачу пуцањ,
а обадве наде жарке,
побегоше кроз шипражје
без шарова и котарке…

© Миладиновић Сандра