HALJINE ISTINE
Samo da znam istinu sam htela,
i izmedju redova sada je citam,
ona ko vila prelepa zena,
a, za dusu niko je i ne pita!!!
Bela haljina od ciste svile,
naslucuje njene bujne obline,
a, kosa duga valovita,
ona sve prozre, nikada ne pita!!!
Ziveti za istinu nije lako,
ponekada od nje pogled prezriv,
korak unazad britak ko sablja
zaboli trzaj i uzdah jeziv!!!
Znam da greske uci pameti,
istinu tako pridobijas,
setas sa njom cvetnim stazama,
i zrake sunca primas i odbijas!!!
Samo da cujem istinu sam htela,
od srece da poletim i od cuda,
i da se sa njom sprijateljim,
pa budem mudrija od ljudskog suda!
A, ona sedi u zalivu,
oseka i mir vladaju svuda,
vazduh mirise kao tajna,
lavanda i ruzmarin govore kuda…
I nogom krocih da dotaknem nebo,
ona ustade brzo ko srna,
znam nisam spremna da odgovorim,
ali, zato tu su njena dva oka crna!!!
Spusti mi ruku nezno na rame,
pokaza tamo obale put,
kaze davno jednom na horizontu,
isprljala je haljine skut…
Tad shvatila je da mora poci,
mora prastati i kada boli,
rane je bolne cesto paraju,
ali, ljudske duse silno voli…
Rece mi…
ZATO SE BORI!!!
© Miladinovic Sandra