SOKOLICA
Probudi me kao povetarac,
sto leluja niz uzrela polja,
naslonjena uz stablo starog hrasta,
oseticu nezna krila tvoja!
A, moj pogled negde u daljini,
zastao je dok sanjarim ovde,
misli su me odvele daleko,
u oazu kraj izvora vode!
Probudi me ljutiti se necu,
i trgni me, u stvarnost me vrati,
o, sagni se ovlas me poljubi,
mi sanjari, znaj uvek smo mladi!!!!
Unesi se ocima u moje,
ta magija uvek ti uspeva,
sve oko nas buja, cveta, raste,
priroda je nama podredjena!
Ovog trena osecam da ptice,
sva stvorenja livada i suma,
osluskuju nase reci, kretnje,
Raj u malom za nas – dva slavuja!
Osecas da lisce smelo sumi,
melodiju koju nismo culi,
ko’ orkestar ceo da se slio,
poput reke s’ nama da bi bio!?
Probudi me, jer svesna sam trena,
kad se masta i java mesaju,
u toj klopci ja sam zarobljena,
o , da li je takva svaka zena!?
A, ti rukom prodji mi kroz kosu,
kraj uva mi nesto slatko sapni,
svaku strunu moje duse ti znas,
virtouz si sto me spretno prati!
Sokolicu tesko je voleti,
ona leti, pa se zaboravi,
voli nebo plavo i daljine!
Ne brani joj nikad da se vine!
© Miladinovic Sandra