СЕНА …
Осећам како те заборав једе
како нестајеш ко јутарњи сан
сећања на твој лик у мени бледе,
а мислио сам да без тебе нећу преживети дан
Често из сна ме пробуди твоја сена
на трен оживиш, па нестанеш спусти се мрена
ко дух што кроз мене крене гориш ми вене
тад уплашим се да умрећу са нестанком твоје сене
Срце ми лупа да боли не престаје
убија га сећање што бледи и нестаје
жеља ме гони да те нађем и видим
ал страх да ме неволиш не да да се постидим
Сломљен у патњи бришем твој лик,
а ништа не вреди осећам да си уз мене тик
иди авети бежи од мене,
не бојим се што ми душа вене
плаши ме само како ћу живети без твоје сене…
Братислав Богдановић