DAR JELENI
Da podseća na Provansu Uroš I davnih dana,
Jeleni je zasadio divna stabla jorgovana!
Ta dolina mirišljava omiljeno cveće gospe,
Srbijom se poigrala – ljubav svoje čari prospe!
U maju kad sve zeleni i budi se iz svog sna,
Jelenina sen tad šeta tom dolinom svaki dan!
U haljini gospostvena i sa kosom raspletenom,
kao da vremenu prkosi, a njeni se nežni prsti,
uvijaju oko vlasi dok stihove šapće nežne
i igra u ritmu zraka, dok se tiho čuje harfa!
Vita tako izmedj grana kao spretna balerina,
prilegne na nežnu travu, gleda nebo boje vina!
A, vlati joj vrat miluju, bele ruke alabaster,
to jorgovan, dar od dragog, neda da se snovi gase!
Vetrovima kosu mrsi i zracima on je ljubi,
i tih dana sastaju se, ljubav vecna to je ljudi!!!
S’ njom nekada mlade tkalje, pevale su, vezak vezle,
tu su i platna belele, s’ njom sanjale vite breze!!!
Tu su vile zavijutke, učile su o životu,
o dalekim krajevima, Parizu i Luvru, Beču,
dvoranama punim sjaja, o razlici običaja….
Gledale su je s’ divljenjem, u tišini glas se čuo,
čitale su i pisale i pevale od miline…
“Lepe li nam, majko mila, lepa li nam o Srbije…..!”
Jelena je zavolela i veru i narod svoj,
pomagala sirotinju i gradila novi dom!
Plemenitoj duši njenoj zadužbina beše malo,
ali, ljudski je vek prekratak, srce joj je slutit’ znalo!
U tišini bistrog Ibra živela je gospa naša,
Jelaču je bila želja, kao vinu prazna časa!
Voljena i poštovana ta Kraljica Majka beše,
i sad priče o njoj kruže, vekovi ih ne odneše!
U zidinama Sv.Nikole u Skadru je mir svoj našla,
sklopila je tiho ruke kad u starost beše zašla,
i ostade i tad lepa jer joj savest beše čista,
a, dolina jorgovana u duši joj osta ista!!!
© Miladinović Sandra
