Добродошли!
Hrabrost me napušta, mada sam ljuta do gromovnika. Pospana sam, a neću na spavanje… Pamćenje me napušta i u besu nabrajam na koliko strana jezdi moja ljutnja. Pokušavam da shvatim da li ja drugome smetam ili neko uzurpira mene. Zbunjena sam — razočarana, osecam dah usnulih poznanika; bežim među navodnike, jer tamo mogu ostati sama, … Настави са читањем “Bez objašnjenja— Marina Adamović”
Hrabrost me napušta,
mada sam ljuta do gromovnika.
Pospana sam,
a neću na spavanje…
Pamćenje me napušta
i u besu nabrajam
na koliko strana jezdi moja ljutnja.
Pokušavam da shvatim da li ja drugome smetam
ili neko uzurpira mene.
Zbunjena sam — razočarana,
osecam dah usnulih poznanika;
bežim među navodnike,
jer tamo mogu ostati sama,
podneti nesanicu,
biti opuštena —
do jutra tuđa, a jednaka svemu.
Reci tvoje Cujem ih i u snu, jutrom me bude, koracas mojim stazama, gledas mojim ocima, teces mojim suzama, plenis mojim osmesima…. Ako hoces, usetaj slobodno bez straha, prolecna otvori vrata moje duse! Prve vesnike omirisi, najlepse stihove cuj! Povetarac sto virtouzno plese, je batler, ne tuguj, primicete, moj andjele s’ neba! … Настави са читањем “RECI TVOJE-Miladinovic Sandra”
Reci tvoje
Cujem ih i u snu,
jutrom me bude,
koracas mojim stazama,
gledas mojim ocima,
teces mojim suzama,
plenis mojim osmesima….
Ako hoces,
usetaj slobodno bez straha,
prolecna otvori vrata moje duse!
Prve vesnike omirisi,
najlepse stihove cuj!
Povetarac sto virtouzno plese,
je batler,
ne tuguj, primicete,
moj andjele s’ neba!
Ako hoces,
jer tako treba…..
Daj mi da snena dokucim tajne daleke,
ako te nema!
Nek prodje ladja preko hridi,
i ti slobodno idi!
Neka te talasi ne muce,
ja znam i struje mora,
nisam od juce…..
Nasla bih ti se i na mesecu,
i tamo meseceve ogrlice nizem….
Ako hoces ,
jednu cu ti pokloniti,
kao amajliju, da spoznas zvezdu
i da je sledis,
ja svoju imam i znam da vredis!
Ako hoces…….
© Miladinovic Sandra
Probudila sam se na nebu, slutnja me tače krilom kukavice… Drhtalo je gnezdo agonije i zvalo je da se vrati. Pisala sam pismo sebi— neko je čitao — ali ko? Nemost opšta, samo disanje ili to oblak možda odgovara? Ne znam, stvarno, Nema pisma, a bezbroj je reči ispisano…
Probudila sam se na nebu,
slutnja me tače krilom kukavice…
Drhtalo je gnezdo agonije
i zvalo je da se vrati.
Pisala sam pismo sebi—
neko je čitao — ali ko?
Nemost opšta, samo disanje
ili to oblak možda odgovara?
Ne znam, stvarno,
Nema pisma, a bezbroj je reči ispisano…