Дан: 13. мај 2011.

Poeta — Marina Adamović

lovim reči kao vepar naprežem mozak do srži i probadam snove kroz prhke grudi i oštrim koplja za žive rane zemljo nebo bez saosećanja munjom slamaj sve u meni raznesi dušu bez milosti i ja ću i ja nožem naoštrenim

lovim reči kao vepar

naprežem mozak do srži

i probadam snove

kroz prhke grudi

i oštrim koplja

za žive rane

zemljo

nebo

bez saosećanja

munjom slamaj sve u meni

raznesi dušu

bez milosti

i

ja

ću

i

ja

nožem

naoštrenim

Jedne noći — Marina Adamović

Stihove pišem i ne spavam. Ispirem ih suzama i bacam. U potoku se kotrljaju sa zvezdama … Ako ih Mesec nekom pošalje, možda će se i taj rasplakati, boli svoje u njih spakovati i krenuti putem bez povratka… Možda…

Stihove pišem

i ne spavam.

Ispirem ih suzama i bacam.

U potoku se kotrljaju

sa zvezdama …

Ako ih Mesec nekom pošalje,

možda će se i taj rasplakati,

boli svoje u njih spakovati

i krenuti putem bez povratka…

Možda…

You know, you know — Marina Adamović

Nasred ulice stojim sama I pitam se “gde ću, g de?” Hitronogi farovi skromno po ručuju: “Nama, nama, purpur na algo!” Uokolo je samo lišće šuš talo, U drvoredu kraj puta — Pevale su ptice….

Nasred ulice stojim sama

I pitam se “gde ću, g

de?”

Hitronogi farovi skromno po

ručuju:

“Nama, nama, purpur

na algo!”

Uokolo je samo lišće šuš

talo,

U drvoredu kraj

puta —

Pevale su ptice….