Peko LALIČIĆ BELI LAVIRINT – Citat iz mog romana koji uskoro izlazi iz štampe, kome je moto moj aforizam:,, Hipokratova zakletva izražena u evrima, nekima, danas najviše vredi ! ” – Šta beše upisuješ? – Аstronomiju. Šta bih ja? To ili ništa drugo. Ona odmalena zaokuplja moju pažnju. To je predivna stvar. To volim, i … Настави са читањем “Peko Laličić, BELI LAVIRINT – citat iz romana”
Peko LALIČIĆ
BELI LAVIRINT
– Citat iz mog romana koji uskoro izlazi iz štampe, kome je moto moj aforizam:,, Hipokratova zakletva izražena u evrima, nekima, danas najviše vredi ! ”
– Šta beše upisuješ?
– Аstronomiju. Šta bih ja? To ili ništa drugo. Ona odmalena zaokuplja moju pažnju. To je predivna stvar. To volim, i to moram završiti i time se baviti. Astronomija i poezija Vaska Pope su moje opsesije. I jedno i drugo me do te mere ispunjavaju da ne možete ni zamisliti. To su dve potpuno različite stvari koje imaju nešto zajedničko i ispunjavaju moje biće jedinstvom tako lepih suprotnosti da čine neki čudan i harmoničan sklad. To ogromno prostranstvo svemira u suštini otkriva veoma malo, a to malo u Popinoj poeziji otkriva isuviše mnogo. E, mene upravo interesuje kako od toga velikog otkriti više i kako je Popa u malom napravio ogromno, neviđeno, teško dostižno i originalno. To su moje ljubavi, moji ciljevi, moje razbibrige i hobiji. U tim svetovima me ima, u njima bih i da me bude. Da tamo budu moje radosti, moje sanje i ja ceo. To je za mene lepota koja verujem nikada neće izgubiti sjaj i mladalačku svežinu. I kamo sreće da smo više okrenuti prirodi, svemiru i poeziji. Da ih negujemo i čuvamo, da osluškujemo vasionu i čujemo kako ona diše i da u njoj, poeziji i muzici uživamo. Da svako od nas bude bogatiji za još jedno takvo nebo. Da lepim prevazilazimo sve ove nakazne pojave, da bogatimo duh i da nam to materijalno bude samo nužni osnov za egzistenciju, a ne životna opsesija, preokupacija i pokretač ambicija. A materijalna zaokupljenost i na njoj zasnovane ambicije su bolest. One proizilaze iz bolesne psihe ili je one stvaraju. One stvaraju i maligno društvo, jer ga formiraju duhom siromašni, slabi i nezreli. A mi, čini mi se, živimo upravo u takvom društvu nemoćni da u visine vinemo najbolje koji će moći da ga menjaju i eliminišu taj i takav društveni korov i prokrče put dolaznicima, da ako ne nama a ono novim generacijama vaseljena izgleda svetlija a dani topliji, poželjniji i čoveku primereniji. Mlad sam i mnogo toga nisam ni video ni osetio, ali ovde sam progledao. Ovde sam stvarnosti video lice i naučio razlikovati dobro od zla i shvatio da su ljudsko dobro i poštenje najveće vrednosti i ono čemu čovek, da bi to bio, mora stremiti. Svakoga trena i zavek. Shvatio sam da posle čoveka ostaju samo ime i njegov lik. I to pod uslovom da iza čoveka ostane nešto po čemu će ga prepoznavati dolaznici, ponositi se naslednici, po čemu će se znati da je bio čovek. A svaki čovek ako uistinu to jeste, grandiozan je i vredan pomena i pouka je sam po sebi, jer svi ne mogu biti stvaraoci, preporođivači i umne veličine, ali mogu biti ili se mogu truditi da budu ljudi. Ljudi na svome mestu. Bez ljage na obrazima. Da imaju oči, da vide sebe i da mogu drugima pogledati u oči. Onaj ko ne može druge pogledati u oči ne treba ni da živi, jer bolje je biti bez očiju a pošten, nego imati oči a ne moći njima pogledati ljudima u oči. A ovde, ovde je prilično onih koji nemaju oči, a rekao bih ni dušu. A mi? Mi im idemo pod nož ne pitajući se kako mogu operisati i u čovekovo telo ulaziti ljudi koji to nisu i koji nemaju ni oči ni dušu. I jasno mi je kako mogu. Mogu, jer toga nisu svesni, jer nemaju ni svest ni savest. Ali se zato sve češće pitam kako mi možemo i smemo leći na operacioni sto nekome ko nema sebe? A onaj ko nema svoje ja nema ni sebe, a ko nema sebe, ko nema to grandiozno ja, prazan je i bezvredan. Pa sebe opet pitam: Kako nas to prazno operiše? Oseća li i može li uopšte osećati ljudsko telo i čovekovu dušu? Uočava li reakcije drugih? Bole li ga? Do koje mere su bezočni, šta je mera a šta lek za bolesti tih dimenzija? Uočavaju li oni poštene kolege oko sebe, vide li njihov prezir i zgražavanja? Vide li da ovi drugi žive mirnije, jednostavnije, ljudskije? Da ne strepe i ne trzaju se. Da su cenjeniji od njih i više nagrađeni. Da su takvi ljudi plaćeni ljubavlju, poštovanjem i istinskim klanjanjem. Da im ljudi poklanjaju svu svoju toplinu, srca i duše. Da ih nose svuda. Svuda i u svemu ih vide: u vidu srca, u vidu lepote i u lepoti samoj. U jutarnjem Suncu, u toplini dana i spokojnim noćima. U svemu dobrom što naiđe. U svakom čvršćem koraku, sigurnijem pokretu, uspravnom hodu, svakom uzdizanju, u nadolazećoj nadi. Vide ih i kada nisu tu: na rođendanima i ispraćajima, na slavama i svadbama, u snohvaticama i bistrini šumskih izvora, u zagrljaju dobra kojim plene, leče, podižu i na noge stavljaju. Kojima uspravni bivaju. I traju i posle našeg trajanja. U pričama i sećanjima kćeri, sinova i unučića, u vaseljeni za takve stvorenoj koju oni ispunjavaju i daju joj još jednu dimenziju koju sam pre studija astronomije ovde spoznao. I da znate da ne žurim iako mi se ide kući, iako me čekaju roditelji, devojka i drugari, svi vredni moje pažnje i mojih aršina, jer sam se uživeo u lepotu duha Dr. Dobrića i Dr. Lepojevića, jer hoću da opažam taj ljudski kosmos i veličinu kojom od ovih patuljaka duha odudaraju i bivaju uhvatljivi i lako ih je nositi, i verujem da će im tu biti lepo jer će umeti da shvate gde ih sve ima i ko ih sve u grudima nosi.
Јоca završi svoj doživljaj uzvišenog a da nije ni primetio da su svi otupeli do te mere da ih treba ostaviti da sve to u svakom pojedinačno prenoći i da se svakoga dojmi onako kako je on mislio i iskazao sebe, krajnje iskreno. I on se pokri ćebetom i odluta u svoj svemir da traži zvezde Dobrice i Lepotice.
