Дан: 13. август 2010.

osećam kako mi se neko

dan i noć

prikrada i beži

dobro zna da sam tu

uvek tu

mreža za lahore

dođe mi do daha

i uplašen sklizne u čarapu

prstom taknem usnu

dodirnem mu reč

a on oplače vetrokaz

jesam bezobrazna

jesam prgava i uvek besna

ali

taj se portretić

sam otkači

i padne mi sa vrata

njega nikad ne bih

ni kad pije zadnju kap iz moje čaše

ni pokopana

odbacila

želim nekog

iscrtanog bojom moje kože

ko me tako dugo traži da je postao deo mene

da li zaista zastupaš ideju

da je čovek sam sebe stvorio

.

upita kritičar uma

.

da

nasmeja se pamet

.

možeš li to detaljnije objasniti

.

pamet se urola od smeha

.

naravno

nema majmuna

koji bi toliko filozofirao

(pročitaću vam sve

iz najpoznatije biblioteke)

da bi skočio na drugu granu

i

pojeo bananu

.

potpisujem svoje otkriće velikim slovima

(jer mala još uvek ne koristim

nisu dovoljno proučena)

i ko bi drugi smislio spodobu

koja će sve zgaziti

da bi utvrdila širinu svog stopala

.

pamet pade u komu od smeha

.

razmisliću

reče kritičar uma

i ozbiljno se zagleda u svoju poludelu pamet

razmisliću