УЗАЛУД

Од уздаха је, мила, име твоје,
Узалудних жеља, страсти и обмана,
Сад све је опроштено и нада се поново буди
и куле у песку живота гради и изнова руши,
али сећања не умиру као људи
Оплакало је срце мрак у мојој тужној души

Залуд се надам, узалуд лажем
да среће сам се одрекао давно
У јаду се увек путеви стари траже
и све личи на звезду и исто небо тамно
Залуд дрхтим, узалуд чекам
јер биће дана, али времена више нема
и вратиће се само стари бол као јека

Никада те не бих оставио саму
јер радост ме прстом једном такла,
а сламка спасења ми изгоре на длану
и уместо среће, спаљен сам у огњу пакла
Занавек плаче сенка сред пепелишта
То сам ја себе дозвао у самоћу,
а у пепелу ни искре, ни жара, само ништа
када сна нема
претварам се у тајну што самотна лута ноћу.