ЧЕКАМ ТЕ ЈОШ УВЕК…

ЧЕКАМ ТЕ ЈОШ УВЕК… Да ли знаш да још увек те чекам кад јутром очи отворим и у стрепњу се претворим јер све моје зоре постале су море од када ти ниси ту Да ли знаш да још у себи те чувам од свих заборава и ноћних кошмара да у животу држи ме сећање само … Настави са читањем “ЧЕКАМ ТЕ ЈОШ УВЕК…”

ЧЕКАМ ТЕ ЈОШ УВЕК…

Да ли знаш
да још увек те чекам
кад јутром очи отворим
и у стрепњу се претворим
јер све моје зоре
постале су море
од када ти ниси ту
Да ли знаш
да још у себи те чувам
од свих заборава
и ноћних кошмара
да у животу држи ме
сећање само што сан ми
твојим ликом прошара
Да ли знаш
да још увек плачем
свакога дана
када се сетим
да кад ти си пала
и ја сам престао да летим
О да ли знаш
или ја то само још увек желим
у животу да те сачувам
и са смрћу не делим…

…Не питај више
да ли знам и осећам
јер ако знам и осећам
онда желим да полетиш
и наставиш да живиш,
А ако не знам и не осећам
онда ни важно није,
јер живот је такав
па ни њега ни себе
немој да кривиш…

Братислав Богдановић

КАД ЉУБАВ ОСТАРИ…

КАД ЉУБАВ ОСТАРИ… Знам мислиш, ниси што си била да ти кожа није тако нежна и мила нити коса више као фина свила време ти је исписало бору неку и очи лакше пусте сузе да теку Али душа твоја остала је иста помало снена и невино чиста и срце што ти у грудима бије још … Настави са читањем “КАД ЉУБАВ ОСТАРИ…”

КАД ЉУБАВ ОСТАРИ…

Знам мислиш, ниси што си била
да ти кожа није тако нежна и мила
нити коса више као фина свила
време ти је исписало бору неку
и очи лакше пусте сузе да теку
Али душа твоја остала је иста
помало снена и невино чиста
и срце што ти у грудима бије
још је ту променило се није
Зато не тугуј моја драга
године на свакоме оставе трага
оно што се променити не може
није коса нити набори коже
већ љубав што ка теби пламти
да те волим молим те упамти…

Братислав Богдановић

Smiri se čoveče, nadji sebe

Nudim ti istinu, ti misliš da je laž Oduzimam ti bol, ali bol je tebi draž. Iz mog praznog dlana darujem te Prepepoznaj me i pogledaj me Videćeš srce sveta kroz ove oči moje Videćeš nevidljive ruke što sudbinu kroje. Nudim ti se kao prijatelj, ti osećaš strah Dok govorim moje ti reči oduzimaju dah. … Настави са читањем “Smiri se čoveče, nadji sebe”

Nudim ti istinu, ti misliš da je laž
Oduzimam ti bol, ali bol je tebi draž.

Iz mog praznog dlana darujem te
Prepepoznaj me i pogledaj me

Videćeš srce sveta kroz ove oči moje
Videćeš nevidljive ruke što sudbinu kroje.

Nudim ti se kao prijatelj, ti osećaš strah
Dok govorim moje ti reči oduzimaju dah.

Ne gledaj u zemlju, ka nebu digni glavu
Počuj moj glas i znaćeš da sam u pravu.

Kriješ se, tražiš sigurnost u zagraljaju mase
A njihove stope plam u tvojoj duši gase.

Barem jednom učini ono što želiš ti
Misli za sebe a ne ono što misle svi.

Ne prati druge, idi putem svojim
I radovaću se iskreno uspesima tvojim.

RATNIK SVETLOSTI

RATNIK SVETLOSTI.. – Daliborka Pitulić Zima teška krv u žilama mrzne, dah ledi, vremenu protok zaustavlja. Vetar zvuke damara bruji, zadah mu ukus krvi nosi. Sve ostalo u tišinu je utonulo. Ako je šta i ostalo . . . Borba je duga napokon skončala . . . Neustrašivo se lice u krvi poraženoga ogleda. . … Настави са читањем “RATNIK SVETLOSTI”

RATNIK SVETLOSTI.. – Daliborka Pitulić

Zima teška
krv u žilama mrzne,
dah ledi,
vremenu protok zaustavlja.

Vetar zvuke damara bruji,
zadah mu ukus krvi nosi.
Sve ostalo u tišinu je utonulo.
Ako je šta i ostalo . . .

Borba je duga napokon skončala . . .

Neustrašivo se lice
u krvi poraženoga ogleda. . .
Mač mu ognjeni
u lešini zadovoljno počiva. . .

Oči u oči sa onim
što svojim sopstvom naziva. . .
A što sada poznati ne može. . .

Pridiže se divovska figura,
pokretom koji mu svu snagu isisa.
Otrže mač iz srca,
sad odveć hladnog i pustog.

Ni krv više ne teče;
Ni jecaji se ne čuju….

Sve je gorki mraz

svojim čeljustima zdrobio. . .   

 

                                                                                        Daliborka Pitulić

СТРАЖАР СНОВА…

СТРАЖАР СНОВА… Сутон је са брега однео дан са звездом првом ти послао сан месец би крадом да те љуби ја твој стражар не дам да те буди приђе ли ближе мач ће да суди Ноћ дуга као твоја коса на образима ти јутарња роса од зиме зебу стопала боса, верни стражар дахом их греје … Настави са читањем “СТРАЖАР СНОВА…”

СТРАЖАР СНОВА…

Сутон је са брега однео дан
са звездом првом ти послао сан
месец би крадом да те љуби
ја твој стражар не дам да те буди
приђе ли ближе мач ће да суди
Ноћ дуга као твоја коса
на образима ти јутарња роса
од зиме зебу стопала боса,
верни стражар дахом их греје
ватрене пољупце по њима сеје
брижно се питајући сунце где је
Јутро је светлом убило таму
тебе самном оставило саму
и како се сан буђењу ближи
ја за њега више не бојим
док заљубљен крај тебе
на мртвој стражи стојим….

Братислав Богдановић

Aforizmi

“Demokratski pendreci”manje bole, a “nedemokratski”mnogo više, zbog  česte kontrole!   Građani koji zbog finansijsko-ekonomskih poteškoća, protestuju i štrajkuju, političari ih samo na jedno uho “čuju” Živko Begović

“Demokratski pendreci”manje bole,

a “nedemokratski”mnogo više, zbog  česte kontrole!

 

Građani koji zbog finansijsko-ekonomskih poteškoća,

protestuju i štrajkuju, političari ih samo na jedno uho “čuju”

Živko Begović

diklus – septembar 2012. 85 © — Marina Adamović

Svi su gledali i prstom upirali u ključaonicu a unutra nikog tada sam ugledala sebe kako virim i prstom dozivam sebe ali gde? izvini, ja šakama pomažem Suncu da prokrči stazu do Istoka kometa čeka – da, da, da biće me kamin(n)gs

Svi su gledali i prstom upirali

u ključaonicu

a unutra
nikog
tada sam ugledala sebe

kako virim
i prstom dozivam
sebe

ali gde?

izvini, ja
šakama pomažem Suncu
da prokrči stazu do Istoka
kometa čeka
– da, da, da

biće me

kamin(n)gs

DOBROTA – Miladinovic Sandra

DOBROTA San da letim je nestao, a tako mi fali, te iskre od zvezdane prasine mi daju moc! Ne cujem reci, ni osude dokolice, koja mi kosmarom cini cesto noc! Tudji zivoti su meta neznalica, tako je najlakse zaboraviti prazninu duse! Osude, te ceste i prozirne krivine, laznog morala, sto srebrne kule ruse! Dobrota je … Настави са читањем “DOBROTA – Miladinovic Sandra”


DOBROTA

San da letim je nestao, a tako mi fali,
te iskre od zvezdane prasine mi daju moc!
Ne cujem reci, ni osude dokolice,
koja mi kosmarom cini cesto noc!

Tudji zivoti su meta neznalica,
tako je najlakse zaboraviti prazninu duse!
Osude, te ceste i prozirne krivine,
laznog morala, sto srebrne kule ruse!

Dobrota je glupost, coveku danasnjice,
on o sreci tesko i da sanja!
Praznoverice su “skupoceni” praporci,
a, duboke neprozirne sume, put saznanja!

San da letim je nestao, a dusa me boli,
jer zelim da pruzim ruku i rec kao dar!
I bez toga, ja to kad god mogu cinim,
i pisem bajku za svaki moj novi dan!

Biser je svako slovo i svaki novi dah,
muzika i nevidljiva ruka, kao dodir utehe!
Poljubac sa osecanjem sve sire poljane duse,
prozori cakle od sunca, a ptice od srece pevuse!

© Miladinovic Sandra

ПУСТИТЕ МЕ…

ПУСТИТЕ МЕ… Хеј ти ветре шта се прсиш зато што јој косу мрсиш шта се силиш док је ломиш када не знаш да је волиш Хеј ти ноћи шта је дираш тамом хоћеш њој да свираш ти што се са светлом губиш кад не умеш да је љубиш Хеј ти сунце што је грејеш и … Настави са читањем “ПУСТИТЕ МЕ…”

ПУСТИТЕ МЕ…

Хеј ти ветре шта се прсиш
зато што јој косу мрсиш
шта се силиш док је ломиш
када не знаш да је волиш
Хеј ти ноћи шта је дираш
тамом хоћеш њој да свираш
ти што се са светлом губиш
кад не умеш да је љубиш
Хеј ти сунце што је грејеш
и у очи јој пламен сејеш
залуд својом ватром пржиш
кад не можеш да је држиш
Пустите ме да је волим
да је својом жељом ломим
да је љубим док је дирам
срцем својим песме свирам
дахом својим да је пржим
у наручју док је држим
својим телом да је грејем
и пољупце по њој сејем…

Братислав Богдановић

1.septembar 2012/ II 84 © —- Marina Adamović

Jednog su dana došli po mene a trudila sam se oduvek i sada se trudim… došli su i poveli me bez reči bez objašnjenja a ja nevina kap najtamnijih vena nisam ni zapakala ne samo sam shvatila da nisam tamo gde me je embrion uneo jednoga dana videh sebe na pustom predelu van horizonta svega … Настави са читањем “1.septembar 2012/ II 84 © —- Marina Adamović”

Jednog su dana došli po mene
a trudila sam se
oduvek
i sada se trudim…
došli su i
poveli me
bez reči
bez objašnjenja

a ja
nevina kap najtamnijih vena
nisam ni zapakala
ne
samo sam shvatila da nisam tamo gde me je embrion
uneo
jednoga dana
videh sebe
na pustom predelu
van horizonta
svega se sećam, od samog početka
i trudim se još… ali – ko?
kap
ili
slika deteta s flašicom rasutog mleka –
majko?

kamin(n)gs