Добродошли!
Nije kucao. Grebao je. Čovek sa kišnim oblakom… Nije se izuo. Koristio je otirač. Uhodao je cipelama tromim od prašine svetskih drumova… Obećao je dugu. Pod kabanicom je krio samo pomrčinu…
Nije kucao.
Grebao je.
Čovek sa kišnim oblakom…
Nije se izuo.
Koristio je otirač.
Uhodao je cipelama
tromim od prašine
svetskih drumova…
Obećao je dugu.
Pod kabanicom je krio samo pomrčinu…
Poput peščanih zrna promakao si kroz čežnjive mi prste. Nalik opseni, što privid svoj tek sada otkriva, nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika. Od tebe samo tišina kao odgovor stiže, na silne moje krike i svu kipuću mi bol. Samo muk puštaš u pravcu mojih drhtavih grudi, gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti. Udaram. … Настави са читањем “KRAJ… – Daliborka Pitulić”
Poput peščanih zrna
promakao si kroz čežnjive mi prste.
Nalik opseni,
što privid svoj tek sada otkriva,
nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika.
Od tebe samo tišina
kao odgovor stiže,
na silne moje krike
i svu kipuću mi bol.
Samo muk puštaš
u pravcu mojih drhtavih grudi,
gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti.
Udaram.
Grebem i ujedam…goli kamen.
Silne reke suza
mešaju se sa krvavim potocima
i umiru tu,
na smrtno hladnim mi usnama.
Utihnula je vatra.
Zgasnuo je žar.
U očima ne vidim ti
na šta si nekada poljupcima se kleo.
Samo tišina.
I tvoja odluka…da je kraj…
Zaspala sam sinoć na uobičajen način. Dve su me sjajne siluete čekale na ulazu u san. Bez ikakvog obraćanja, uzele su me za ruke i sprovele kroz nešto nalik zagasitoj želatinastoj membrani. Najednom, obrela sam se potpuno sama, nasred nekog pustog groblja. Hladnoća i muk. Suvereno je vladala sablasna tama. Miris tamjana dopirao je iz … Настави са читањем “SAN… – Daliborka Pitulić”
Zaspala sam sinoć na uobičajen način.
Dve su me sjajne siluete čekale na ulazu u san.
Bez ikakvog obraćanja, uzele su me za ruke i sprovele kroz nešto nalik
zagasitoj želatinastoj membrani.
Najednom, obrela sam se potpuno sama, nasred nekog pustog groblja.
Hladnoća i muk.
Suvereno je vladala sablasna tama.
Miris tamjana dopirao je iz pravca ka kome sam stajala usmerena.
Uzvišena aroma ove svete relikvije mamila me ka njenom izvoru…
Koračala sam, grčevito oprezno.
Nemirna svetlost nekakva nazirala se kroz dimni povez tamjana i magle…
Ubrzo, začuo se i prvi zvuk…
Bio je to odjek posmrtnog pojanja sveštenika,
čije mi obličje postajaše sve jasnije kako ubrzavah hod…
Idem pravo napred…
Provlačim se kroz neme grobove nepoznatih.
Okrutno me grebu hladne ivice mermernih ploca.
Strah mi srce sve brže proždire, ali moram napred.
Želim da vidim, da znam koga tako gorko oplakuju narikače.
Kome to prinose sveće i u raku sipaju latice krvavo crvenih ruža…?
“Ko je to?!”, povikah nestrpljivo.
Silna se svetina razgrnu, omogućivši mi prilaz grobu…
Dah se zaledio.
Srce je zanemelo.
Mora biti da me je neko gurao, jer nisam bila kadra mrdnuti se…
Poslednji korak doveo me je na samu ivicu ponora.
Zjapeća tama posmrtne kolevke privuče me silovito u svoj zagrljaj.
Padala sam…duboko…dublje…
Ili sam lebdela…ne znam…
Svetlosno biće, stajalo je ravno ispred mene.
Pokretima svojih tvorevina, nalik rukama, stalo je iz moje utrobe
da izvlači poput katrana crne pramenove….
Tamna stvar je urlala.
Pred očima proletale su mi scene…videla sam suze, krv.
Čula sam krike…parali su me jauci.
Osećala sam žeđ, glad, hladnoću…njegove usne, bivšu ljubav, sve srusene snove…
Sve je iz moje utrobe naprosto izvučeno.
Puštena sam naglo u slobodan pad.
Osećala sam ubrzanje, kako postaje sve veće.
Znala sam da moje izmoždeno telo čeka sigurna smrt
od siline takvog udara o tle.
Prepustila sam se onome što sam očekivala,
od čega pobeći nisam mogla…
Prepustila sam se smrti…
Duboki udisaj prenuo me je iz sna.
Širom otvorenih očiju, zurila sam u zrake jutarnjeg Sunca,
što su kroz prozor pravu u lice mi sijali…
Kao i svakog jutra…
Samo, ovo jutro nije bilo nalik niti jednom prethodnom.
Ovog jutra kao da sam se ponovo rodila.
Sve danas kao novim očima gledala sam…
Gospode,
koga li su to sinoć tamo sahranili…?
Taj divan glas, kao stih vetra, prolećnog,milog što sunce najavi. Čuo sam jednom, bez namere, uzgred I taj glas mi se, nastani u glavi. Miluje misli, bodri ih da pupe, po svojoj ih želji oblikuje, kroji, baš kao vetar grane breza nežnih savija ih, ponese pa spoji. Upliće ih,mrsi kao šal da plete, … Настави са читањем “Glas na vetru – Nenad Đekić”
Taj divan glas, kao stih vetra,
prolećnog,milog što sunce najavi.
Čuo sam jednom, bez namere, uzgred
I taj glas mi se, nastani u glavi.
Miluje misli, bodri ih da pupe,
po svojoj ih želji oblikuje, kroji,
baš kao vetar grane breza nežnih
savija ih, ponese pa spoji.
Upliće ih,mrsi kao šal da plete,
kroz pređu provlači niti žutog zlata.
Sa osmehom njenim mora da se slaže,
da dostojan bude njezinoga vrata.
(elegija) Otac mi proda i poslednjeg bika mislite da to ne vredi? Studirah dugo deka me zvali kosa mi počela da sedi. Sada sam eto postao neko diploma zid mi krasi stari mi otac često kaže: “Samo ranije da si”. Sad prazna štala ni jednog vola stari se na mene duri, predmeta puno na … Настави са читањем “DIPLOMA – Milovan Petrović”
(elegija)
Otac mi proda i poslednjeg bika
mislite da to ne vredi?
Studirah dugo deka me zvali
kosa mi počela da sedi.
Sada sam eto postao neko
diploma zid mi krasi
stari mi otac često kaže:
“Samo ranije da si”.
Sad prazna štala ni jednog vola
stari se na mene duri,
predmeta puno na fakultetu,
možda to niste čuli.
Siromah otac posta zbog mene
broji poslednje dane.
Ja posla nemam, diploma visi
isto je kao i lane.
Jednoga dana uđoh u sobu
gde otac obično drema,
moje diplome od fakulteta
više na zidu nema.
Umesto nje je na istom zidu
stajala moja slika,
a iznad nje, nešto veća
slika očevog poslednjeg bika.
Otac me onako odmeri samo,
i reče: “Koja šteta,
što prodah i tog’ poslednjeg bika,
zbog tvoga fakulteta.
Nešto se tada u meni slomi
pa nisam ni ja gad,
osnovah stranku da pomognem ocu,
pa čujte ovo sad.
Tad ocu kupih štalu.
Volova ne zna se broj,
a otac u novoj štali na zidu
postavi portret moj.
Sada volovi gledaju u mene
i često onako muče,
neka ih neka, biće im bolje,
imaju od koga da uče.
Milovan Petrović
У Клубу КЦК у Крушевцу 18.10.2016. године у 19:30 сати одржаће се традиционални Песнички маратон КЦК. Најбољи песници и песме добиће пригодне награде и дипломе. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу од свог оснивања подржава песнички маратон КЦК у организационом погледу и обезбеђивањем дела награда за најбоље песнике. Узмите учешће… Песнички маратон … Настави са читањем “ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2016”
Песнички маратон 2015 Настави са читањем “ПЕСНИЧКИ МАРАТОН КЦК 2016”
Многи вoлe кафу *Три у Један*. Овога пута ПоезијаСРБ је посетиоцима у Клубу КЦК 15.10.2016. године поклонила промцију поезије Јелене Петронијевић садржану у три њене књиге: МОЈА РЕКА, МОЈА ЛИВАДА – ЖИВОТ МОЈ и ЗЛАТНЕ ЖИЦЕ МОЈЕ ДУШЕ. Промоцију је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије ПоезијаСРБ и рецензент у све … Настави са читањем “МОЈА РЕКА, МОЈА ЛИВАДА – ЖИВОТ МОЈ и ЗЛАТНЕ ЖИЦЕ МОЈЕ ДУШЕ – Јелена Петронијевић”
Многи вoлe кафу *Три у Један*. Овога пута ПоезијаСРБ је посетиоцима у Клубу КЦК 15.10.2016. године поклонила промцију поезије Јелене Петронијевић садржану у три њене књиге: МОЈА РЕКА, МОЈА ЛИВАДА – ЖИВОТ МОЈ и ЗЛАТНЕ ЖИЦЕ МОЈЕ ДУШЕ. Промоцију је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије ПоезијаСРБ и рецензент у све три књиге. Поред ауторке Јелене Петронијевић, у промоцији су учествовали и Драгојло Јовић, Мића Живановић, Даница Гвозденовић, Даница Рајковић, Драган Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Радован Стевановић, Градимир Карајовић и Лука Ђедовић. За музички тренутак постарао се Градимир Карајовић, а програм су реализавали Бранко Симић и Владимир Прокopeнко из Културног центра Крушевац. После промоције ауторка књига Јелена Петронијевић је да би све било у знаку 3х1 за учеснике и посетиоце приредила пригодан коктел, па је вече протекло у тој чаробној формули: поезија, музика, коктел…
Ево шта је о промоцији записала песникиња Олга Петковић – проф. српског језика и књижевности, за време саме промоције.
Од изворка до велике делте – Олга Петковић, проф. српског језика и књижевности
Јелена Петронијевић воли све: живот, људе, природу, лепоту, родни крај, домовину и изнад свега Бога. Вредна радна, добродушна, Богобојажљива; просипа прегршт лепих речи, које се у венац преплићу, речи које откривају лепоту малих ствари, лепоту и радост сваког дана, сваког цвета, сваког човека. Много је љубави у њој; и она је дарује свима нама. Духовно богатсво је огромно – и све то дели са нама, познаницима и пријатељима, све нас зове к’ себи. Теме њених песама су разноврсне, као пољско свеже цвеће. Њена поезија све присутне на промоцији 15.10.2016. у Клубу КЦК у Крушевцу и код њих изазвала лепа осећања. Од изворка до велике делте – Јелена и њен живот. Преселила се у песму. Овде љубав станује.
Љубодраг Обрадовић, Јелена Петронијевић и Даница Гвозденовић
Поздравна реч Јелене Петронијевић
Драгојло Јовић
Прочитајте и погледајте остатак овог текста
U bubnjeve i talambase udaram Bučno Ovim tendencioznim naslovom Najavljujem svoj prolazak Putem ljubavi i bola i nazad (u ništavilo bez pisanja) Spremite šibe i trnje Hajde Udrite po mojim pesmama Pljujte po njima zbog golotinje Priznajem Egzibicionista sam Gole duše u svakom stihu Gruba i napadna kao istina Ništa ne skrivam Čak ni … Настави са читањем “VIA DOLOROSA – Nena Miljanović”
Sećam se i sad bolnog rastanka k’o da je bilo juče, kada sam mlađan s nadom i verom u zoru pošao od kuće. Čuvaj se sine reče mi otac kada sam u svet kreno majci su staroj drhtale ruke plakalo srce je njeno. Suznih očiju otac otvori na kući stara vrata: Piši nam sine iz … Настави са читањем “SUZE NA REVERU – Milovan Petrović”
Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.
Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.
Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.
Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.
Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.
Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
“Moji,… moji muškarci”.
Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
“Sad sam ti košulju zamazala.”
Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.
Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.
Milovan Petrović
Promatrano sa strane … Iskrica iskre ko zvezda sija… Rec duse nadima… Sjena andjela intrepetira… . … al` temelja nema… . Kratki refleks nikom neprija…. Ogoljena fasada bez kajanja… . ….ironija…parodija…agonija…
Promatrano sa strane
…
Iskrica iskre ko zvezda sija…
Rec duse nadima…
Sjena andjela intrepetira…
.
… al` temelja nema…
.
Kratki refleks nikom neprija….
Ogoljena fasada bez kajanja…
.
….ironija…parodija…agonija…