www.poezija.rs

НОЋАС

Ноћас се миш и мачка друже,
дрво и камен од шале пуцају,
на небу из магле јецају звезде,
смрзле се гране усахле љуљају…

Ледени дах се отима тихо,
птичји је цвркут дубоко замро,
а све што живи боје је свукло,
у белило пресвукло се и небо плаво!

Ех те самоће нисте видели,
ни тога вела преко свих чела,
по негде се лула мира надвила,
док цвили чета шуме крај села…

Сребрна прашина пада са кровова,
личи на магију тихе сеобе,
кога све неби с’ногу оборила,
кад јој се хоће, кад јој се прохте?!

Ух куд се дела сва она јека,
сви они лептири сунчане барке,
како је ноћас снажна и смела,
ушла у снове нејлепше бајке!?

Дал сви вољени поветарци,
под земљом почивају као нестали,
изданци опијени бауљају,
и свој трен чекају дубоко заспали!?

Ноћас кад миш и мачка се друже,
док дрво и камен од шале пуцају,
на небу из магле јецају звезде,
а смрзле се гране усахле љуљају!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ЛУТАЊЕ

Туга ме мори, јад и чемер,
срце ми бије ко’да ће стати,
о Боже драги како ме боли,
и зашто овако душа пати?

И тако без даха останем некад,
и као камен стане међ’ груди,
ко’ да прах праху одлази тихо,
ти су тренуци бескрајно дуги!

Па зар ми љубав не значи ништа,
и чему слути сва слабост моја,
то што сам човек учини себи,
свашта и свако, лошег су соја!

Нестану тако сви поветарци,
све речи које узалуд теку,
и жеђ се слије помахнитало,
у само једну, једину реку!

O врло често снови су стварност,
конфузија што мира неда,
по неки нам се оствари тако,
разум затаји разлог….шта треба?!

И како даље, зашто и с’ чиме,
пролази живот, узми шта можеш,
шта ли се може мерити с’тиме,
ако не умеш себи да отмеш?!

Онда осетиш, небески порив,
устаје, буни се и мира неда,
у огледалу неко је други,
твојим те лицем упорно гледа!

По нека бора, ал’очи благе,
неспретно крију од себе тајну,
оног ко није сломила судба,
нема ни шансу за вечну славу!

О, остави ми љубав што пече,
и ону слабост што душу пара,
то што сам човек учини себи,
прича је моја, ал’ врло стара!

Прастаре су јој корице жуте,
слова већ бледа као да лебде,
нисам је сита, а стално читам,
и вечно лутам тражећи Тебе!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ГЛАД ЗА ЉУБАВЉУ

Две сенке једне улице,
шарају лицима пролазника,
трепере као најближе звезде,
крстаре крошњама заводника…

Нису ли то два стара знанца,
две сродне душе стигле из раја,
уз много, много ожиљака,
долазе и иду до бескраја….?!

Понекада шетају, као кад лете,
понекад плешу тако близу,
немају сна ни испод камена,
непрестано их цвркути стижу…

Забораве се у прамену косе,
жељи да виде више срећних,
кроз колико само промашаја,
осташе сенке, незнањем грешних….

У нади да помаља се зрак једне зоре,
када се рађа изненађење,
помало стрепе скривајућ’ лица,
дрхте од страсти скривене жеље…

И тако када ветрови крену,
као таласи кад алге прену,
помуте, заплету судбине вите,
у нади да постаће љубави сите!

(с) Миладиновић Сандра Мајра