www.poezija.rs

Zatvoriću se u krunu samoniklog cveta

Postaću Palčica

Koja pije sokove Zemlje iz gipkih trava

Više ne trebam

Sićušna tratinčica naspram grdosije sveta

Snažna ko planine Alpa

 

 

Ima dana kada Tvoje breme teško nosim

Dana kada u plesu s tobom vrtoglavo padam

Znam da taj bol je retrogradan

Učitelj i vodič ka promeni koja isceljuje

Vodi me ka poznatom mestu koje iznova otkrivam

 

Skupiću se u prvi vesnik proleća

Što čuči ispod snegova

Nek bujaju tuge u tišini

Razapete na nisku đerdana

To samo su kreatori novih načina

Da nađemo lakoću u težini

 

Ovladaću svojim navikama

Iz dana u dan odmotavajući klupko

Bez kraja do novih ideja

Dehidrirana od nedostatka znanja

Svaka je ćelija

Dovela dušu na prag bestežinskog stanja

 

Dao si senku svima

Zatočenika tamne strane ličnosti

Što raste u kutku lišenom svetlosti

Ako se nikada ne integriše pred ljudima

 

Vinovnik nereda u kome sam

Skrivena  jača postaje

Njeno je da opstaje

Moje da stalno iznova nadvladam

Otelotvoreni sjaj iz jednog pogleda

 

 

Obavija me zvuk saksofona

Imrovizovana pesma ratnog veterana

Pa krenem nasumično magistralom

Po njenom taktu

Razapetom ulicom između naših svetova

 

Spiralom vremena

 

Preplićem Golfske struje u jednu tačku

Putujem okeanom ko u potrazi za svetim gralom

Pod šalom od organdina

Od zapada do istoka

Tamo gde krst od meridijana

Preseca zenicu tvoga oka

 

Hiljadu milja za san u jednom gradu

U kom se ne spava

Već u dosluhu s mesečinom

Utehu traže

Hiljadu ljudi u molitvi za mir u svetu

Pod velom ćutnje o grehu

Greh se umnožava

 

Pa ne ubijaj bližnjeg svoga rečima

Delom

Ni tišinom

 

Kad stigneš do istog cilja sa nekog drugog puta

Po vertikali recipročnih pitanja

Gde odgovora nema

Kad ti se učini poznato lice u gomili asketa

Ostavi nadu raspetu u paučini

Ona se najviše boji da bude oslobođena

 

Tajfuni nose pepeo

Sa zemlje ovog azila

Ne miči usnama

Trebalo je nešto da kažeš

Kada je žive vatre

U sebi gasila

Prvi put je udahnula život

Na prelazu tih očiju iz zelenih u plave

Iz plavih u sive poslednji put izdahnula

 

Pred katedralom pusti nemire koji tište

Ovo je tvoja oaza, a moje odredište

Predah do našeg sutra kad budem srezala

Raspuklu liniju koja je dlanove vezala

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam moje pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi :
Ti ih nisi mogao priznati za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Slušaj me noćas
ja sam u vetru
što vije lipi grane,
u šumu kiše što tiho lije,
kapi što na dlan ti kane.

Slušaj me noćas
dok si kraj reke
u žuboru vode sam njene,
slušaj me dok sanjaš uz obalu mora,
dok talasi miluju stene.

Slušaj me slušaj
u ovoj noći
u svakom zvuku,… ko zna?
možda je samo ljubav moja
možda sam samo ja.

Milovan Petrović

 

Umjesto ulaženja u analizu naglog trzaja očnih mišića kao refleksa zbog sunčevog bljeska iza putujućih oblaka, Josip mislima pokušava slikati samo njemu poznato i vidljivo brzo mijenjanje boja na fasadi susjedne zgrade. Ali uskoro u osjetu njegova vida lagano se ukida oblik i veličina vidljivog zavisno  od treperenja kapljice kroz koju tupo gleda dok se ona nad prozorom male provincijske željezničke stanice neprimjetno uvećava i bubri sporim topljenjem snijega koji gore na krovu postaje osjetljiv na prve proljetne zrake sunca. Ili je sa raskrižja njegove tlapnje jednostavno pobjegla boja za kojom, dok sagara u njemu, nesigurnim korakom silazi u čekaonicu. U daljini čuje sve glasniji lavež pasa. „Primiču li se? hik!“ pita Zvjezdanu dozivajući je u po glasa, pa osluškuje. Jedan pseći profil bijel i nasmijan lebdi nad tračnicama koje napola  presijecaju zgradu… Sad mu se čini da bez laveža odlazi, tek prah neke sasušene  krvi ostaje u vjetru zavijajući s izgubljenom melodijom. I ruke mu nečujno vrisnuše  prema drugoj silueti – prema Zvjezdani. Zovne je ne čuvši svoj glas. Vidi je, to je ona, ona što je strpljivo godinama urezivala svoj lik u kamen i čvrstinu brižnog pratioca i sakupljača zvijezda za zajedničke snove. Ona mu se ne okreće i on pogledom dubî njen potiljak. Zaorivši se krupan ga glas trzne: „Vlak broj 309 stiže na prvi peron, drugi kolosijek!“ On koji je među sivim zidinama putničke čekaonice osposobljen za brzo uplitanje u tišinu i mumljanje, izlijeće  s vlažnim dlanovima sumraka na obrazima. U svome pitanju „Kad je prošao dan?“ glas mu Zvjezdanin zvoni u sluhu: „Zar i sad moraš…?“, pita ga romoreći više za sebe. „Misliš, hik, piti?“, pita je…pa zastane zakovanog pogleda u neku točku. „E… eto, tebi teorija, a meniii, o…ovo“. Teturajući pokazuje malu bočicu i zašuti, ali odmah potom ispusti glasnu sirenu: „E… neeeeeću! Ne idem n…nikamo“. Kretnja ruke mu se primiče boci. „R…rreko sam da neću više i evo poričem“, govori ne povezujući riječi, drobeći  glas… i još jednom  se časti gutljajem  ispraćajući klecave korake ka peronu, ne opravdavajući ni jednom mišlju svoju nedosljednost po pitanju poroka koji se zove alkohol. Za jednim licem, bijelim i nasmijanim gleda i šuti među krhotinama smisla. I osluškuje ono čega nema. „To psi laju, dddaleko  negdje“, govori i vidi kako iza Zvjezdanina zabrinuta profila promiču bregovi. „Što to prii…ičaš?“ mumlja slušajući  joj  uzdah: „Eh, Josipe moj, nekada si se slično trzao u  trenucima kad bi te usnulog „pogodio“, pa probudio snebapadajući stih…“

 

 

 

Sve je na svome mjestu
i kao da mi je to
što prvi put gledam
uokolo
odnekud poznato Настави са читањем “U POGLEDU – Mirko Popović”

Uz otvoren prozor
Tupa
Slušam šuštanje aprilske kiše
I tražim povod za pesmu
Mogla bih malu ljubavnu na temu suza
O prošlim aprilima sa tobom
Preuveličano tužnu do skoro fizičkog bola
Dobra je noćna kiša po lošu poeziju
Sarkazam ili ne
Ali evo osećam već oštre probade u prsima
Kao kad se penjem uz sto stepenika
U sećanju
Zaista se penjem i gubim dah
Poslednji je sprat pred otvoreno nebo
Pred zatvorenim vratima tvoga stana sam
I sa mesingane pločice
Čitam tvoje ime (i još jedno a nije moje)
Ako ih otvorim u mislima
Propašću u bezdan istine o lažima
U mojim knigama pesama
O tebi i aprilskim kišama
I neće mi ostati ništa
Što bi me lagalo i navelo da pišem