TVOJE SUZE – Ljubodrag Obradović

TVOJE SUZE Tvoje suze, sreću mi ruše, tvoj osmeh mnogo mi znači. Posle kiše, uvek ogreje sunce, a ti meni i vedriš i oblačiš. … U prolazu, na ulici, kada te ugledam, ponosno i gordo skreneš pogled. Kao da ti ja spokoj ometam, kao da u srce, unosim ti led. A ja u stvari, upravo … Настави са читањем “TVOJE SUZE – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

TVOJE SUZE

Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiše, uvek ogreje sunce,
a ti meni i vedriš i oblačiš.

U prolazu, na ulici, kada te ugledam,
ponosno i gordo skreneš pogled.
Kao da ti ja spokoj ometam,
kao da u srce, unosim ti led.

A ja u stvari, upravo to i hoću,
taj osećaj slatkog isčekivanja.
I lepo mi je ponekad noću,
dok slavuj peva, a duša sanja.

I vidim te na beloj kobili,
šume promiču pored pasa žutih.
Tvoja nesvesnost za nasladom cvili,
a ti se svesno na nju ljutiš.

Uvek za onim čega nema,
jasni izgledi nikom ne gode.
Samo nada, što u vazduhu drema,
čuva me od bola, koji u srcu bode.

Stvarno, japanko, gejšo moja,
tvoj prezir me uz tebe lepi…
I ne smeta mi ni ironija tvoja,
dok se nadam čarima u stepi.

U tvom telu svemir je prostran,
ja vasionu volim strasno.
I dok te u prolazu gledam,
osećam i jezu i plamen, jasno.

I ja volim vetrić što piri
i miluje tvoje obline,
volim neizvesnost koja se širi,
čežnju za tobom i osećaj blizine.


Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiša, uvek zablista sunce,
a ti više niti vedriš, nit oblačiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Napomena: Ovo je verzija II ove pesme. Pogledajte verziju I , i dajte komentar (ako hoćete)
koja je bolja.


PONIZNO – Svetlana Poljak

PONIZNO Putujes?! Kroz potop rasnih ravnica; Kad me se setis, pozdravi te zemlje daleke i umorna lica, te besom oprljene duše što imaju sav bol ovoga sveta u svome oku pa njime i tvoju sreću ruše Putuj!! Stvarno mi ne moraš  ništa reći. Oduvek znam otkud se vraćaš po tvome bahatom hodu; Sve one što … Настави са читањем “PONIZNO – Svetlana Poljak”

Ceca

PONIZNO

Putujes?!

Kroz potop rasnih ravnica;

Kad me se setis,

pozdravi te zemlje daleke

i umorna lica,

te besom oprljene duše

što imaju sav bol

ovoga sveta

u svome oku pa

njime i tvoju sreću

ruše

Putuj!!

Stvarno mi ne moraš

 ništa reći.

Oduvek znam

otkud se vraćaš

po tvome bahatom hodu;

Sve one što dodju i odu

poznajem lično;

I moja se malenkost

vašoj visosti divi;

Sve svoje srčano

su vam dali

da sad živite

taj njihov život

koji niko normalan

ne živi…

DVA PUTA DNEVNO – Božo Popadić Aktus

DVA PTA DNEVNO Otvarač otvara konzerva zjapi, guta nas u sebe, zatvarač pišti i šišti, polako se zaklopi konzerva. Zamor, drndanje, cviljenje, brektanje. Treskanje, truskanje, stenjanje, kukanje. Otvarač ponovo otvara, pritisak sve veći. U glavi sve zuji i šumi. Guma smrad. ponovo šišti zatvarač. Konzerva zveči i škripi. Vonj znoja i ustajalosti, nozdrva nadražuje. “Nazdravlje”! … Настави са читањем “DVA PUTA DNEVNO – Božo Popadić Aktus”

Bozo

DVA PTA DNEVNO

Otvarač otvara

konzerva zjapi,

guta nas u sebe,

zatvarač pišti i šišti,

polako se zaklopi konzerva.

Zamor,

drndanje, cviljenje, brektanje.

Treskanje, truskanje,

stenjanje, kukanje.

Otvarač ponovo otvara,

pritisak sve veći.

U glavi

sve zuji i šumi.

Guma smrad.

ponovo šišti zatvarač.

Konzerva

zveči i škripi.

Vonj znoja i ustajalosti,

nozdrva nadražuje.

“Nazdravlje”!

reče neko,

dok dim oči štipa.

Otvarač otvori

i opet konzerva zjapi,

nove sardine prima.

BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI – Božo Popadić Aktus

BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI Za mene, bez tebe, sutra ne postoji. Vrata za povratak u juče još izmislili ili otkrili nisu. Postoji samo danas, ti i ja, na suprotnim stranama svijeta. Postoje još želja i čežnja, san i nada. A da li i za nas? Postoji i ljubav! O da, to znam, to osjećam. … Настави са читањем “BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI – Božo Popadić Aktus”

Bozo

BEZ TEBE SUTRA NE POSTOJI

Za mene,
bez tebe,
sutra ne postoji.
Vrata za povratak u juče
još izmislili ili
otkrili nisu.

Postoji samo danas,
ti i ja,
na suprotnim
stranama svijeta.
Postoje još
želja i čežnja,
san i nada.
A da li i za nas?

Postoji i ljubav!
O da,
to znam,
to osjećam.
Ljubav koju
telepatski vodimo
ti i ja.

Postoji i još nešto,
ogromno, teško,
nepremostivo za sada.
Postoji ta užasna,
ogromna, siva daljina
što horizont u maglu uvija.
Što boli i ubija.

Ali i misli lijepe,
nježne i mile.
Misli o tebi divnoj postoje.
O tebi nježnoj
i svježoj kao prva
zimska pahuljica,
što radosti čarolije
u bijelom donosi.

Postojiš ti u mom srcu
i postojaćeš
sve dok moje danas postoji,
sve dok ja postojim.
A s tobom i sutra postoji,
samo sa tobom
srno moja mila.

‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚

NEVRIJEME – Božo Popadić Aktus

NEVRIJEME Tamno nebo, staze puste, kišne kapi snažno pljušte. Munja sijevne, svjetlost bljesne, potom i grom snažno tresne. Vjetar kišu razvijava, jeku groma pojačava. Lišće mokro tromo pada, nevrijeme je iznad grada. Svuda kiša, stud i tama, krv se ledi u venama. Oblak tmurni nebom brodi, novu snagu daje vodi, pa bujica njene veće nose … Настави са читањем “NEVRIJEME – Božo Popadić Aktus”

Bozo

NEVRIJEME

Tamno nebo, staze puste,
kišne kapi snažno pljušte.
Munja sijevne, svjetlost bljesne,
potom i grom snažno tresne.

Vjetar kišu razvijava,
jeku groma pojačava.
Lišće mokro tromo pada,
nevrijeme je iznad grada.
Svuda kiša, stud i tama,
krv se ledi u venama.

Oblak tmurni nebom brodi,
novu snagu daje vodi,
pa bujica njene veće
nose zemlju i drveće.
…..
Tamno nebo iznad grada,
a u duši studen vlada.
Sve zamrlo i zamuklo,
u tminu se sve uvuklo.

Nigdje svjetla, tek da kresne,
osim munja kada bljesne,
avetinjsku sliku stvori,
ko da samo nebo gori.

Grom kad grmne, sve se trese,
podsjeća na zemljotrese.
pa se onda sve utiša,
i dobuje samo kiša.

Nakon svega u toj tami,
primjetite da ste sami.

POKUŠAJ – Božo Popadić

  POKUŠAJ Pokušaću danas pobijediti sebe, pokušaća malo da te zaboravim, pokušaću mila ne mislit na tebe, i snove o sreći za tren izostavit. Danas ću sa vjetrom plahim drugovati razvijavat misli u krošnjama palmi, pokušaću srećo stati tugovati, da bar za trenutak ostane mi prazan u srcu taj kutak ranjeni i tamni. Danas ću sa … Настави са читањем “POKUŠAJ – Božo Popadić”

Bozo

 

POKUŠAJ

Pokušaću danas pobijediti sebe,
pokušaća malo da te zaboravim,
pokušaću mila ne mislit na tebe,
i snove o sreći za tren izostavit.

Danas ću sa vjetrom plahim drugovati
razvijavat misli u krošnjama palmi,
pokušaću srećo stati tugovati,
da bar za trenutak ostane mi prazan
u srcu taj kutak ranjeni i tamni.

Danas ću sa morskim valom šaputati,
tvoje ime njemu tugo ću odati,
da dubna morska može sve nemire moje
u ime mi nade u se progutati.

Danas će mi misli biti tebe pune,
al’ ne one tužne što mi dušu more,
a srce mi danas u sreću se kune
kao da kraj sreći spoznat ne razume,
kraj pučine morske sanjaću do zore.

I kada se probudiš, snena ljepotice,
do usana tvojih moj će vihor stići,
ljubeći ti nježno i usne i lice,
dal će novu buru u tvom srcu dići.

Upitaj se tada kad cjelov osjetiš,
da li je to pravda i Božija volja,
da li možeš samo na tren da se sjetiš
da l’ je usamljenost naša od ljubavi bolja.

OSEĆATI SE LEPO – Sanja Petrović

OSEĆATI SE LEPO Dotrčava Pera: Uh, što se osećam lepo! Kada se vi, deco, osećate lepo? Da li kada nekom poljubac daš? Da li kada nekom nešto poklanjaš? Da li kada nešto nekom opraštaš? Kada te neko pomazi? Kada ti neko osmeh podari? Lepu reč kada čuješ? Kao ptica slobodan kada trčiš? Vetar kada ti … Настави са читањем “OSEĆATI SE LEPO – Sanja Petrović”

Sanja

OSEĆATI SE LEPO

Dotrčava Pera: Uh, što se osećam lepo!

Kada se vi, deco, osećate lepo?

Da li kada nekom poljubac daš?
Da li kada nekom nešto poklanjaš?
Da li kada nešto nekom opraštaš?

Kada te neko pomazi?
Kada ti neko osmeh podari?
Lepu reč kada čuješ?

Kao ptica slobodan kada trčiš?
Vetar kada ti lice miluje?
Čist vazduh kada te okružuje?

Deco, ja sam ispunjen sad.
Srce mi ubrzano kuca
i…vrisnuo bih od sreće.

Dolazi Vida rastužna:
Zdravo Pero.
Pera začuđen: Zdravo, tužna Vido. Šta te muči lepotice. Nije
lepo videti smrknuto lice. Nasmeši mi se.
Vida setno: Hvala Pero na ono “lepotice”.
Pera pomazi Vidu po glavi, iz džepa vadi bombonu i pruža joj: Za mog
tužnog leptirka.
Vida uz osmeh prima dar: Hvala ti Pero. Pravi si drug.
Pera šaleći se: Samo “hvala”?
Vida sada, vidno oraspoložena, poljubi Peru u obraz.
Pera nameštajući drugi: A drugi? Ništa?
Vida se zakikota: Pero, pravi si vragolan.
Pera: Vido, od sada hoću samo da se smeškaš.
Prelepa si tako.
Vida malo pocrveni ali samouvereno odgovara: Znam Pero i to
zahvaljujući tebi! Da znaš da je to lepo.

Ispričajte mi, molim vas, kada se vi osećate lepo. Da li ste nekad
nešto učinili da bi se neko drugi osećao lepo?

Jedan od igrokaza za decu iz knjige Deco, šta mislite o…


PRIZNAJEM: VOLIM TE – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

ПРИЗНАЈЕМ: ВОЛИМ ТЕ

***
Признајем
волим те већ
тридесетшест година
и сада кад си ту
не знам
којим надањем да те дочекам
којим осмехом да те сањам
којим огледалом да те видим

Признајем
Страх ме ужасан хвата
Да нећу умети
Да те дочекам како доликује
Да те сањам безбрижно
Да огледало право нађем

Признајем
Волим те
Макар и не дошла
И огледала сва разбио
И никада више не спавао
Признајем
Волим те

Спасоје Миловановић


ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Skrivene poruke – Vesna Mladenović

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim … Настави са читањем “Skrivene poruke – Vesna Mladenović”

Vesna

Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim onaj stari zeleni kredenac iz koga sam krisom vadila hleb i kiselu ”banicu{vrsta hleba uz dodatak male kolicine sira,premazana zumancOm :) } i jela da me niko ne vidi,gurajuci pozamasne komade ispod bluze kako bih odnela svom ljubimcu-crnom psicu koji se nije odvajao od mene…misleci kako je neprimetno to sto radim..Ali baba je uvek mesila i pekla duplo kad bi imala unuku za gosta.

Gledam je..Potpuno seda kosa,naborano lice, prepolovljene kilaze..Pitam se da li je to ona?Da li sam ovo ja?Sta se desilo?Ko mi je odgrizao deo zivota?Zasto se osecam kao zombi? Zelim da je pitam da li su joj procitana pisma koja sam pisala nocu kada me je budila iz sna zbog snova u kojima je bila glavni lik…Zelim da znam da li je svesna da cesto mislim o njoj…da strepim,da mi nedostaje,da je moja najcistija ljubav..da se mrzim sto sam daleko i sto ne cinim nista.Zelim da joj kazem da mi je umalo srce prslo kada sam cula da samo mene ceka..a onda moze i da umre…Pozurila sam iz one Amerike- povukla me babina rec, mucna i bolna..Htela sam samo sto pre da stignem i olaksam i sebi i njoj taj nemir.

Gledam je..I cutim.Ne pitam nista od onog sto me zanima.Ne pricam nista o cemu bih htela.Gledam je.. i nasmejala bih se jer mi s tim njenim naocalama lici na avijaticara..A znam da ih je morala privezati-ako skliznu na pod ona se ne moze saviti da ih podigne.Onda… plakala bih zato sto mi se smeje.Trebalo bi neko da mi opali shamar.Ja sam u shoku!

Deda seta od sobe do sobe.Ustaje-seda.Najednom izlazi napolje.Mislim tuzno:”Pa zar bas sad mora da se radi?Zar mu je to bitnije od svega?”

Vraca se nasmejan nakon par minuta, noseci neki smotuljak u ruci.

“Ahaaaaaaa! Jel znas cije je ovo?!”-uzviknu, protrishuci moju sarenu suknju koju sam nosila kao devojcica

“Ha-ha!Pa znam naravno!”

“E vidis,ja sam si toj turil(stavio) pri (kod) moji jaganjci i svaki dan kad idem da i (ih) ‘ranim ja pogledam suknju i pomislim na moju Vesnu”

Nasmejah se… pomislivsi :”Volim i ja tebe”

“Dobro,deda.Nastavi da radis to isto sto i do sad.I ja se setim tebe cesto”

Sad nastupa baba..Jedva hoda ali nekako odlazi do sobe.Idem za njom pomalo pridrzavajuci je.Donosi mi kesu i daje.Uzimam i vidim da je to pasulj.

“Baba,nemoj mi nista davati.Pa znas da imam.Ne treba…”

“A, ne!Odnesi toj tam i da kuvas.I kad kuvas da pomislis na babu”

“U redu.Razumem…Kuvacu..”

                                                         ******

Stigla sam u NY.Posle par dana otvaram kabinet i pogled mi privlaci neka kesa.Moj sin dovikuje:

“Mama,hajde skuvaj pasulj!”

Pripremajuci ga kao da sam radila neki ritual.Bio je to najsladji pasulj koji sam ikad skuvala do sad!Valjda zato sto je glavni zacin–ljubav .

Sutradan sam zvala majku koja je slucajno polazila u selo i porucila da kaze babi da bolje jelo nisam imala odavno.

Baba zna -jos kako!- sta to znaci.

IZLAZ – Vesna Mladenović

IZLAZ Mogla bih veslati galije carske u žiži razjarenih talasa da se na njoj ko repovi iz legla škorpija ubitačno u jednom mahu obruše ujedajući jedra otrov silni sruče i štipaljkama trgajući komade glad utrobe palubom sahrane. Ne ujedana a od straha plava u želji da te vidim razbacaćcu ledenim prstima talase snagom morske nemani … Настави са читањем “IZLAZ – Vesna Mladenović”

Vesna

IZLAZ

Mogla bih veslati galije carske
u žiži razjarenih talasa
da se na njoj
ko repovi iz legla škorpija
ubitačno u jednom mahu obruše
ujedajući jedra
otrov silni sruče
i štipaljkama trgajući komade
glad utrobe palubom sahrane.

Ne ujedana a od straha plava
u želji da te vidim
razbacaćcu ledenim prstima talase
snagom morske nemani pale
(pale jer preživeću)
tebi bez kompasa doploviću
i pred nogama položiti
požrtvovanost siromašnog brodolomca.

Nemoj me korbačem
vazalski tući
još dokaza naklonosti
nezasit ištući
jer gde god pljusnuo
isto mesto pogadja
i stara se zmija
oko masnice vije-
jača stiskom
kao da se preporadja.

Mogla bih čuda
svakojakih prinositi
ali biram izlaz.
Dodvoriću se nekom
čiji scenarijo
zahteva moje pravo ime
U prethodnom
bila sam – Žrtva.

(C) Vesna Mladenović

IZGUBLJENI – Sanja Petrović

IZGUBLJENI Zašto vam je teško da prihvatite nečiju sreću i zadovoljstvo? Da li ste toliko nezadovoljni svojim životom? Zađite malo u sebe. Svoje JA istražite. Na list papira stavite šta vas veseli, a šta rastužuje. Iskreni budite i recite kada ste se poslednji put od srca nasmejali? Lepu reč nekom uputili ili pak nekog ohrabrili? … Настави са читањем “IZGUBLJENI – Sanja Petrović”

Sanja

IZGUBLJENI

Zašto vam je teško da prihvatite

nečiju sreću i zadovoljstvo?

Da li ste toliko nezadovoljni

svojim životom?

Zađite malo u sebe.

Svoje JA istražite.

Na list papira stavite

šta vas veseli, a šta rastužuje.

Iskreni budite i recite

kada ste se poslednji put

od srca nasmejali?

Lepu reč nekom uputili

ili pak nekog ohrabrili?

Gde ste se vi, ljudi, izgubili?


PESMA O ČEDI – Zoran Hristov

PESMA O ČEDI Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi pričaću vam priču, o učitelj Čedi. Naš učitelj Čeda, dobričina stara, gde god da se nadje, njega neko vara. Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča, nas seljake sponzoriše jedan stari čiča. Nekome je čiča, a nekome deda, prezime ne prizna, ime mu je Čeda. On … Настави са читањем “PESMA O ČEDI – Zoran Hristov”

ZoranHristov

PESMA O ČEDI

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara.

Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

GOST – Sanja Petrović

Znaš, čest si gost mojih misli. I gostiš se baš. Ja volim domaćin biti ali bila bi mi čast kada bi nam se uloge zamenule, makar na jedan čas. Ne, nisam skromna. Volela bih da čas traje večno. Da postane normalna stvar da sam tu jer baš tu mi je mesto.

Sanjalica

Znaš, čest si gost mojih misli.

I gostiš se baš.

Ja volim domaćin biti

ali bila bi mi čast

kada bi nam se uloge zamenule,

makar na jedan čas.

Ne, nisam skromna.

Volela bih da čas traje večno.

Da postane normalna stvar

da sam tu

jer baš tu mi je mesto.

Srce za Srce – Svetlana Poljak

SRCE ZA SRCE Zar da se vratiš na nasip moga neverstva i primiš dlanove koji djavole lome; Krst si i sreća onog eona koji polako tone u kap ciganske krvi, koja proždire žednim grlom pokojnog mora koje se kupalo pod jednim Suncem, pod jecmom i violinom; U plast bolnih zora da za pokoru sečem se … Настави са читањем “Srce za Srce – Svetlana Poljak”

Ceca

SRCE ZA SRCE

Zar da se vratiš
na nasip moga
neverstva
i primiš dlanove
koji djavole lome;

Krst si i sreća
onog eona
koji polako tone
u kap ciganske krvi,
koja proždire žednim
grlom
pokojnog mora
koje se kupalo pod jednim
Suncem,
pod jecmom i violinom;
U plast bolnih zora
da za pokoru
sečem se daljinom.

Daljinom vremena
i grlatih sena
što ih pod Mesečevim
bregom krijem;
Sto dolaziš. Što umirem;
Što ću srce za srce da ubijem.

(C) Svetlana Poljak

MOJA PODGORICA – Neven Milaković

MOJA PODGORICA Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne … Настави са читањем “MOJA PODGORICA – Neven Milaković”

Neven

MOJA PODGORICA

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove, visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da zaštite svoju robu od nezeljenih padavina.

Gledajući te sablasne ukrase iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao cudnu mjesavinu naravi, karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu uspjeli bolje da se udome u svom rodnim gradu. Bilo je inžinjera, bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio pozamasne imetke,bilo je nepismenih i polupismenih i zaista je zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje, obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk muzike ili zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca ,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke, intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”, govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh.

U trenu mi pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani, Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje, nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?” “Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”, upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto, prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j…. ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C) Neven Milaković

PS: Poštovani prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i pozitivnim i negativnim.

Галанд

Зимско сунце полако је тонуло. Држао ју је у наручју. Њена коса, коју хладни ветар мрсише, милова му лице.- Спрема се олуја. Хајдемо унутра. – рече му тихо.- Сачекај љубави. Сачекај, желим нешто да видиш.- Постаје хладно, уђимо.- Погледај, погледај тамо. –  показа руком негде у даљину.- Шта раде тамо, ускоро ће снег, ветар се … Настави са читањем “Галанд”

Зимско сунце полако је тонуло. Држао ју је у наручју. Њена коса, коју хладни ветар мрсише, милова му лице.- Спрема се олуја. Хајдемо унутра. – рече му тихо.- Сачекај љубави. Сачекај, желим нешто да видиш.- Постаје хладно, уђимо.- Погледај, погледај тамо. –  показа руком негде у даљину.- Шта раде тамо, ускоро ће снег, ветар се појачава, зашто не дођу у град? Чини се да чујем смех.- Они никада овде не могу доћи, никада – рекао је тужно грлећи је.У одаји на највишој кули града било је топло. Ватра је тихо горела а ветар који је хуком доносио хладноћу не пробијаше топлину.- Ко су они? – упита га у полугласу.- Дођи до мене љубљви, седи и саслушај стару причу, стару колико и векови од доба наших праотаца.   Звали су га Галанд. Био је краљ, барем тако говоре. Она била је краљица. Звали су је Крид.Њене дворе похараше дивље хорде. Он пружи је уточиште и дом. Пође у рат за слободу њених поседа.Била је тужна и сама. Тек  понекад он видео би јој сјај у оку. Једино он, тако кажу. И наједном погледи су им се срели. Тек једном. Тек на трен. Копље у боју погоди га и он у грозници паде у постељу. Она, преузе бригу о њему а дани прођоше. Она паде у сан. Када он се пробуди виде је крај себе. Помилова је по коси. Она се тад пробуди и он је рече:   – Ти заувек  моја ћеш бити.  Време је пролазило и он је пољуби. И она пољуби њега. Знали су да љубљв као њихова вечно траје. Кажу да то била је  љубав, велика и јака као ни једна до тада. Говоре да он волео је њу. Говоре да она волела  је њега. Кажу да отров намењен њему једном она попи. Он виде да је губи и испи оно што за њом у пехару оста. Негде у понору на путу ка наручју Молоховом док  падала је у тмину он стиже и руку јој даде.  – Врати ми се, –  рече јој. И поведе је ка светлости што даље од мрака. Није дао да неко му је узме. Ратове доби и врати мир краљевству њеном. Пред љубави, као прва, тад дужност се јави и она од њега оде.Он остао је сам. Кажу да чувао је њу у свом сећању. Кажу да он њу заувек је волео. Кажу, да она је њега заувек волела.Говоре да сузама он написа песму. Најлепшу песму о љубави, никада довршену. Кажу да се свитак временом изгуби. Кажу да нико после њега је не певаше, никада.            Са именом њеним тражио је снове, сваке вечери од кад је виде последњи пут. Кажу да очи чудно му сјајише, и да поглед му ледан би. Ратови и битке које водише без среће и жара победе га остављаше. Кажу да тражио је самоћу, да тражио је смрт. Нареди да донесу му књиге искона и старих заветних друида. Ноћима дугим он чита их. Кажу да чудне звуке чуше са куле у коју се затвори.Онда наједном његова крв постаде црна и тешка а душа из тела оде.Негде далеко, кажу, да она то је знала, да тада  пришла је прозору и видела га у крају ноћи. Видела га је на ободу шуме. Он, само је стајао док  јутарња мага полако се дизала.Чинило јој се да чује да је говори да ће једном доћи,  једном кад време без времена прође. Говорио је да ће је чекати ту где тада га виде, да неће прећи реку Стикс. Онда је отишао, нестао у јутарњој магли. Тада одлучи да када јој се врати са њиме пође. Нареди да сваке ноћи бакље се пале на кулама града, јер он једном мора доћи. Доћи, и наћи пут до ње. Кажу, да само њега је волела.Пролазиле су године, кажу, да она је чекала. Једном док крај пролећне ноћи се ближио учини јој се да  кроз сан чује дозивање  имена, свога имена. Дошао је помисли. Срце јој закуца брже. Стрепња коју је осећала годинама, да можда упркос обећању, више неће га видети, неста у трену. Истрча кроз градске капије и нађе га на ободу шуме. Док се јутарња магла дизала пришла му је и додирнула његово лице, тако кажу. Пољуби га и даде му руку. Он поведе је, ти видела си, да путују светом, сада срећни и сами. Кажу, ветрови носе њихов смех. Кажу, само они који се воле, могу их видети, ћути њихов смех. Ја сам их видео, чуо смех, давно, већ после нашег првог сусрета. Желим да једном кад време овог света за нас прође лутамо као и они.Погледао је. Спавала је на његовим грудима први пут после толико година. Није знао да ли је чула све његове речи. Бојао се. Бојао се њеног одговора али негде у дубини душе знао је да она једном можда ће отићи и да је он тада мора пустити. Осетио је страх. Нешто тешко попут туге сви му се око срца. Помилова је по коси. Мирно је лежао, не желећи да је буди. Знао је да њу ће заувек волети. Мрак давно потисну светлост умирућег дана. Галанд и Крид су се смејали. Ветар је носио њихов смех ка онима који су их видели, ка онима који су се волели.     28.09.2003.     

Tvoje ćutanje mi govori – Ljubodrag Obradović

Ovu pesmu je dizajnirala, uredila i postavila Lepa Simić ! Hvala joj na kreativnosti i pronalaženju novih mogućnosti ovog bloga. Ljuba

Ovu pesmu je dizajnirala, uredila i postavila Lepa Simić ! Hvala joj na kreativnosti i pronalaženju novih mogućnosti ovog bloga.

Ljuba

Настави са читањем “Tvoje ćutanje mi govori – Ljubodrag Obradović”