Добродошли!
ЦРВЕНКАПА
Трагала сам за истином
знала шта је шума густа,
трагала сам и сумњала –
откуд вуку тол’ка уста!?
Док је мајка прерадила
нађох се у истом кошу,
црвенкапин пут сав прођох
по брдима и шипражју –
и упознах многе зверке
гмизавце и отровнице,
а ништа ме не уплаши
као тај вук са сличице!
Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~поезија за децу”
ЗАБОРАВ НЕЗАБОРАВУ
Заборавимо митове и легенеде
што да не, ми смо спремни
ако нам кажу да заборавимо све
све…и име и мајчин скут и очев пут.
Заборавимо Душаново царство
неки су други живјели тад,
не сјећајмо се Немањића,
цара Лазара, Југовића…
витеза над витезовима, славног Обилића,
та вјекови прођоше од тог
шта нас се тишу епови незнанца
и да ли је божур из крви никао
сестринском сузом заливен исцвао.
Да, заборавимо, што да не
све битке за отаџбину вођене,
и Карађорђа и Дрину и Цер…
и, нека ми опросте сва друга
велика имена и крвава српска земља
нека ми опросте, и сви што би да забораве,
ја не могу, у мени од сваког
бар по једна кап крви ври.
И нека су то све митови и легенде
и нека ништа истина није
питам се ста са оним што ни
тако давно било није.
Шта са Јасеновцом гдје вјетар
и данас пепео ковитла,
ста са Козаром гдје храст
над хумком зараслом и
овог прољећа листа,
ста са Шумарицом, ни то нас се не тиче,
заборавимо ђачке осмјехе,
из којих зелена трава и данас ниче.
Или још ближе, скоро па јуче
од Масленице преко Книнске Косовске долине
па све до, замислите, све се опет тамо враћа,
тамо у срце Косова и Метохије,
сви путеви од Косова опет ка Косову воде.
Ал’ шта нас се то тиче,
Европи мора да се кличе
наше су легенде европска ноћна мора
зла крв би да мирно тече
док Србију свака рана пече
и од мача и од заборава.
Заборавимо, што да не,
нису живот ни мит ни легенде
нама је од Бога дато
да се завади брат с братом,
да златник над чашћу бдије
док нам се заборав у лице смије.
И гдје је данас Црњански
да нове „Сеобе“ пише,
гдје Стерија да види како
нам је плодно тло
све тиква до тикве ниче.
Не мари, све су то празне приче
од нас се само тражи
да не помињемо ко смо,
да нам потомци мајчин језик забораве,
та за Бога милога, у Европу се хрли
тамо нам не треба ћирилице,
питам се само гдје смо до сад били
на којој планети, ком континенту
гдје би нас то радо преселили.
Заборавимо, у забораву нам божур
ено вене, суши се и нестаје,
ал’ прије но свене и коријен сасуши се
у њедрима ново сјеме рађа –
сјеме незаборава.
Незаборавак ће нићи цијеће
кристално модре боје
као што кристално чисто је Небо
непресушне Слободе.
ЛЕЛЕК
Освануо дан да гори не може,
Сунце сакри за облаком зраке.
Само се чује мајка што запомаже,
А скоро до јуче причала је бајке.
Јуначино моја крвави ти пути.
Где ногом забележи сваки траг
Ој Косово вековима од крви црвено
Поново те започео крволочни враг.
Саплела мајка теби драги сине
Чарапе да угрејеш промрзле ноге.
Снег је топлији од стопала твојих
Исплакала док плела сузе многе.
Настави са читањем “ЛЕЛЕК – Даница Димитријевић Петровић”
МИЛИЦА ДЕТЕ
Реку суза исплакала мајка,
Проклињући звериње без душе.
Што уграбљу њено чедо мило,
Молећ сузе да и њу угуше.
Двадесет је година већ прошло,
А мајци је као јуче било,
Кад је пошаст отргла тај цветак,
Оставивши мајци празно крило.
Кћери моја нераспукли цвете,
Надам ти се сваке црне ноћи,
Да у крилу ти ћеш опет сести.
Да ћеш мајци у радости доћи.
Јер ти мајка даном рубу спрема.
Да опреми све твоје сватове.
Брат Алекса младожењи преда,
И Душица сејом да те зове.
Плаче мајци неутешна душа,
И призивље Зорана ко брата,
За утеху мајке му Миланке,
Њојзи старој да отвори врата.
ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА
Тежак је дан без Сунца.
Тешка је ноћ без месечине.
Ни веселе птице у шуми нема,
да се пoлeтна ка небу вине.
Тешка је мушка очева суза.
Тешко кад мајка безгласно плаче.
Тешка је смртна мукла тишина,
тешко кад’ сирена завија све јаче.
Тешко је детињство без лепих дана,
када се нема ни корица хлеба.
Тешко је кад’ гледаш челичне птице
како лете преко твога неба.
Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ БЕЗ ЦВЕЋА – Јасмина Димитријевић”
РАК
Главу истура као извидницу ,
уназад се креће,
мучи га прошлост,
живљењем се негде враћа.
МОРСКА ЗВЕЗДА
Притисак океана, њезин је усуд.
На дну закована,
неће да напусти,
своје Косово.
КАРИКА
Између далеког претка и мајмуна,
прекид, постоји.
Можда је та карика, време најјаче светлости,
за њом човек подсвесно тугује?
КОЊ
Споменик лепоти,
коњ је привесак човекове судбине,
историја би без њега нага у месту стајала.
ПАС
Он је она верност,
која вечна траје,
између,
светлости и таме.
СЛОН
Када умре,
за њим жали,
јужна хемисфера.
Гледале су тужно очи дечака
у те незнане насмешене људе
што му разне ствари нуде
од лопте шарене до конзерви
разне хране,
гледа, а суза му негде у
малом грлу стала
замишљена остала мала глава.
Ех ви насмејани људи
не треба мени то што се нуди,
ја бих само да се опет
моја мама са мном смеје
да тата забринут не буде,
само бих да се играм
са мојим другом,
само бих да мала сестра не плаче
да ноћу безбрижно снева
брижна бака и добри деда.
Не треба мени милости туђе
што оцу главу на груди сагиба,
ја бих само да мама не плаче
кријући лице од своје деце,
ја само Слободу хоћу
без мрака вечери зимске
да трчим наоколо без страха.
Није то много, зар не добри људи,
и вас су сигурно као мене учили ;
„ Сине, Човек буди. „
Гледале су тужно очи дечака
безброј неизговорених речи
на лицу му се чита,
поглед му незаинтересовано шета
од пакета до пакета,
његова мала главица зна
Слобода није у њима спакована,
Слобода која му толико треба
да безбрижно расте, високо, до Неба.
Где су то гинули залуд
и залуд се звали хероји,
зар само да би им гробови
у коров зарасли ?
Где се то хероји не помињу
где то на гробу не смеју
мајке гласно да закукају
док јединца сина оплакују ?
Где је то свећа утрнута,
младост, где је,
узалуд прекинута, где то
од свега оста само заборав ?
Настави са читањем “Вечност је за хероје”
| I opet je mart, sunčano proljeće već glasnike šalje i sve miriše na prvo cvijeće. Mart je kao i onda, Između iluzija cvatu ljubičice A noću, pod svjetlošću čarobnog fenjera Mart je, mjesec snova, Mart je i opet će biti |
Драгица Калас је вокална солисткиња из Крушевца. Најчешће наступа у сарадњи са гитаристима Момчилом и Далибором Накићем , а понекад се у пратњи придружи и Драган Живановић на хармоници. Често је наступала на програмима Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Иначе је професорка у основној школи Јован Поповић у Крушевцу.
Драгица Калас и Драган Живановић (хармоника) и Момчило Накић
Момчило Накић, Далибор Накић, Драгица Калас…