ĆUTNJE SEME

Požude disanje ti znam,
zavodničke svele su ti ruke,
i još vape zlatnom
zagrljaju uplitati
ljubavi venac.
Nažuljali dlanovi
grčevito stežu,
dan za danom
grubu čežnju.
Oprostiću ti,
pre ili kasnije
nedodira tugu,
što pronikla je i
predstavljena
pred Bogom
iz ćutnje semena.
Sećanja sad liče
na jesenju košavu,
sazdane uspomene
zaboravom okićene,
smenjuju se u četiri
godišnja doba.
Stradali smo tražeći se kroz zakržljalo rastinje životnih staza,
mahovinom obrasla nam krila,
bežimo u suprotnom
pravcu od jato ptica.
Malo reči je dovoljno ili nijedna,
da se udaljimo vasionski strahom deteta,
kako nam se ne bi u jedno spojile duše.

OKOVANA

Izvlači opet uspomene
iz prašume sećanja,
okovana ledom,
od stotinu stoleća.

Obuzeta strahom,
kao prašuma divljeg šiblja,
duša ukleto bolesna,
nikada ne odustaje.

Otrgnu se nekada,
prljave misli, osećanja
Zavlada osveta jaka,
prigušen suzama.

Vekovima bol preživljava,
dosta je gnevom ranjena
iz okova puštam je,
nisam osvetnica.

МАГИЧНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

МАГИЧНА ПЕСМА

Под овим шареним Небосводом
кад праскозорја сићани сати
у мимоходу међе прескачу
питам се да ли Песма се везе
у сребрном меком срмовезу
или је крпим к’о крпењачу.

Ја бих плаштаницу да осликам
од прозрачности Бога и Неба
на перу белих Анђелских крила…
Красноречивост у рам да ставим
што ниоткуда иза граница
чистим лиризмом трепетом свира.

Ах, у ово бих бремешно време
богохулних мрачних сновиђења
створила магичну Песму малу
што својим вибратом и безгласјем
може да вришти ниоткуда
и ехо потопи у бескрају.

Неиздрж неки оловку ломи
док мисли несвикле том задатку
вуку ми стихове у тишину…
О, Песмо…Немој… Непрочитана
да скријеш се мртва и постиђена
у неку мрачну нигденигдину!

Љиљана Тамбурић

БУНЦАЊЕ У ШЕСДЕСЕТИМ

Милоје Вељовић: Бунцање у шесдесетим

  • Да нисам исплазио језик, још једном би ми запушили уста!
  • Ђаволи би нам давно узели душу да нам није скривена у носу!
  • Ујед пса највише штети кад је погрешно пелцован!
  • Још једну битку у животу приведох крају. На брзину ухватих кривину!
  • Шта неком вреди што је личио на расног коња кад је брзо отегао папке!
  • И поред свих проблема, познати певач пун је себе. Надуван је као мешина!
  • Једина веза са оружјем моје таште што је за свађу увек спремна као запета пушка!
  • И када није на послу, моја жена није беспослена, Ради на себи!
  • Несташица струје пијанце неће замрзнути. Греју се на домаћу шљиву!
  • За прљав посао некад је довољно само заврнути рукаве. Од шаке до лакта!
  • У последње време игре са животом брзо приводим крају. На брзину ухватим кривину!
  • Кад коса оседи човек више вреди. Гробарима!
  • Моја жена не тражи више посао. Има преча посла!
  • Након шесдесетог рођендана настављам са репродукцијом. Правим нову протезу!
  • Нисам ја оставио пиће због црне жене, већ због шарене јетре!
  • Раније пре него скочим говорио сам опа, а сада кад скочим поменем попа!
  • И у овим зрелим годинама трезвено гледам у будуућност. Размишљам о гробном месту!
  • За моју лепу коминицу дао бих и руку. Кад видим њену ногу!
  • Док сам био млад због добре песме знао сам да накривим шубару. Сада то урадим кад ми испадне штап из руке!
  • Моја жена и ја подржали смо најновију штедњу струје. Ређе користимо бојлер!
  • Љубав моје таште и мене ишла је до бесконачности. И тамо се изгубила!
  • Иако је енормно поскупило гориво, ја и даље возам ауто. Често и на леру!
  • Један извикани политичар још једном је обрадовао нацију на изборима. Ни рођени отац није гласао за њега!
  • Владајућа партија и за време избора максимално се ангажовала. Поред осталог, радили су и ровокопачи!
  • После најновијих избора знамо у коме грму лежи зец. Иза њега је оставио ”велику нужду”!
  • Да на млађима свет остаје показали су и протекли избори. Неки кандидати су на очиглед свих променили крштеницу!
  • Кад неки паметњаковић пусти мозак на пашу, у глави му остане само луфт. Све је више луфтера!
  • Да ме није срамота, ташту би пријавио за корупцију. Стално тражи да јој вратим кћерку!
  • И на моме лицу види се да се примиче пензија.Оборили су ми се бркови!

ПОСЛЕ ТЕБЕ

ПОСЛЕ ТЕБЕ

 

Све је после тебе метеж

Лицемерје и превара

Понор, мука и паника —

Горак укус и утвара!

 

Све је после тебе пустош

Гард животу и ратиште

Тунел, магла и мочвара —

Безизлазје и згариште!

 

Све је после тебе грубост

Дно дубоко и стравило

Чепркање и поспаност —

Помрчина и сивило!

 

Све је после тебе бура

Грмљавина и поплава

Лелујање, јад и метеж —

Скрнављење и осама!

 

Све је после тебе туга

Тунел мрачни и прашина

Трула нада, прах и бездан —

Празан излог и машинá!

25.10.22.

ЈЕДАН ЈЕСЕЊИ ДАН НА СЕЛУ Миљко Шљивић

Чека се јутро, ал ноћ још траје,
Ноћ што почела да зраке скрива,
Моја тад жена рано устаје,
Моја је жена ко ватра жива.

За породицу доручак спрема,
Залаже шпорет и меси хлеба,
А и мени се више не дрема,
Устајем, ту сам, ако затреба.

Док она меси ја кафу кувам,
Кафа нас двоје, баш блиским чини,
Ја сам нервозан, она ме теши,
Све ће мо стићи, ништа не брини.

Доручак ту је, на столу чека,
Породица је скупљена цела,
Погача врућа, ко душа мека,
Сваком по жељи, спремљена јела.

Веш је опрала јутрос машина,
Па жена хоће да распореди,
Да Сунце суши, док га још има,
И да се тако струја уштеди.

Мени су сада на реду дрва,
Унук дошао да ми помаже,
Док их ја стружем и ситно цепам,
Он их превози, у шупу слаже.

И видим жену вредницу праву,
Да башта буде за зиму чиста,
Сакупља лишће и шиша траву,
Мора за зиму све да се блиста.

Баштанско цвеће водом заливам,
Мада цветови неки увели,
У кацу купус водом наливам,
Да се за зиму он укисели.

Ручак ручасмо ко да је свети,
Па правац башта – паприку брали,
Од раног мраза опасност прети,
До мрклог мрака ми нисмо стали.

Уморна тела падоше лако,
Једно уз друго па у кревет брачни,
Цели свој живот живесмо тако,
Тајну прикрива тај кутак мрачни.

Кроз прозор Месец нас шпиунира,
Баш раширио те своје очи,
У загрљају, нађосмо мира,
Месец о томе ће да сведочи.

Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.