Ljubica Vukov Davcik
VITEŠKI BOŽURI KOSOVA Pogazise bozure krvavim cizmama tudjini Polomise bozure kosovske letom ptica grabljivica Prodadose bozure pijaci svetskoj u bescenje Prozvase bozure kosovske staro serbske-albanskim i njihovim Prolise bozuri suze ledene istine u gluvoj nemustoj noci Pokajte se izdajice bozura kosovskih ponizno sagnite glave poglede ugasite prste u pesnice stezacemo ponosni i svoji izacicemo pohod … Настави са читањем “Ljubica Vukov Davcik”
VITEŠKI BOŽURI KOSOVA
Pogazise bozure krvavim cizmama tudjini
Polomise bozure kosovske letom ptica grabljivica
Prodadose bozure pijaci svetskoj u bescenje
Prozvase bozure kosovske staro serbske-albanskim i njihovim
Prolise bozuri suze ledene istine u gluvoj nemustoj noci
Pokajte se izdajice bozura kosovskih
ponizno sagnite glave
poglede ugasite
prste u pesnice stezacemo
ponosni i svoji izacicemo
pohod pokrenuti
prema kosovskom polju megdan izazvati
povezani lancima junastva
boricemo se
do zadnje krvi rose bozura
Mi,Kraljevici Carevici Lazarevici
potomci junaka kosovskih
za Kosovo do zadnjeg bozura ostacemo
prihvatam rec od ljudi
za vek vekova
da li je uzvisenije dati
no uzimati
Andjeo sve vidi
u svojoj belini
i predaje za vecnost
ljubav prema Bogu
moj mir
neka te ne ;udi
kada u zivotu sve prodje
pesme i arije bozanske
ce za nas pevati
Ja sam za vecnost
trpim trenutke istorije
u svom zivotu u svojoj zemlji
(C) Ljubica Vukov Davcik
OJ KOSOVO – Mr. Jovan Mihajilo
OJ KOSOVO Oj Kosovo moje srce bolno ti si naše mesto neprebolno ti u martu u cveću proleća ti si moja pradedovska sreća zašto crkvu prokletu večeru hoće našu da istrebe veru smetaju im vidovdanske kosti ni Bog sami neće da oprosti gde si sada moj silni Dušane da zacelis na Kosovu rane spremaj Marko … Настави са читањем “OJ KOSOVO – Mr. Jovan Mihajilo”
OJ KOSOVO
Oj Kosovo moje srce bolno
ti si naše mesto neprebolno
ti u martu u cveću proleća
ti si moja pradedovska sreća
zašto crkvu prokletu večeru
hoće našu da istrebe veru
smetaju im vidovdanske kosti
ni Bog sami neće da oprosti
gde si sada moj silni Dušane
da zacelis na Kosovu rane
spremaj Marko Šarca i dizgine
za Kosovo svaki Srbin gine
Care Lazo tvog ti Vidovdana
teraj gamad do Gazimestana
Gračanice da se Miloš pita
otišla bi belosvetska svita
bela vilo sa miročkih gora
isterj nam mrskoga zlotvora
Prokletije prokleti mu puti
proklet bio ko Sitnicu muti
Jugovići ne dajte Dečane
to su naše iz korena gane
MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović
MIRIS BOŽURA Pusto je Kosovo polje, vrapci kljucaju vreme. Vetar doneo nespokoje, i na pleća teško breme. Božuri ni u snu ne mirišu, seta dušom piri. Otišli su, da opet dišu, da razum srce smiri. Otišli su, prognanici mnogi, od zlih komšija da se sklone. Šamarom baborogi, nepravdu noćas gone. Sloboda se noćas čini daleka, … Настави са читањем “MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović”
MIRIS BOŽURA
Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.
Božuri ni u snu ne mirišu,
seta dušom piri.
Otišli su, da opet dišu,
da razum srce smiri.
Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.
Sloboda se noćas čini daleka,
dok lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.
Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.
(C) Ljubodrag Obradović
TO NIJE ŽIVOT – Zorica Milatović
19.02.2008 , GRAČANICA Izvor: PRESS KOSOVO DAN POSLE MILATOVIĆI NA UDARU NEZAVISNOSTI JAD I BEDA KOSOVSKIH SRBA… Majka Tanja 2004. doživela nervni slom Kosovo, dan posle. Prvo jutro Tačijeve lažne države. Bezmirisno. Još pijani „svatovi” tulumare magistralom koja iz Prištine vodi u Metohiju. Šenluče oko kuće Milatovića, privijene uz put u Čaglavici. Zapravo, sramotno je … Настави са читањем “TO NIJE ŽIVOT – Zorica Milatović”
19.02.2008 , GRAČANICA
Izvor: PRESS
KOSOVO DAN POSLE
MILATOVIĆI NA UDARU NEZAVISNOSTI
JAD I BEDA KOSOVSKIH SRBA…
Majka Tanja 2004. doživela nervni slom Kosovo, dan posle. Prvo jutro Tačijeve lažne države. Bezmirisno. Još pijani „svatovi” tulumare magistralom koja iz Prištine vodi u Metohiju. Šenluče oko kuće Milatovića, privijene uz put u Čaglavici. Zapravo, sramotno je nešto što je do juče bilo veterinarska stanica nazivati kućom, ali Milatovići drugu nemaju. Za stoku je davno postala neuslovna, za njih nije…
– Ovde smo, deco moja, od juna 1999, kada su nas iz naše kuće u Ajvaliji proterali Šiptari. S kesom smo došli, sada ni za kesu nemamo… – šapuće baka Goca Milatović (67). Od neprospavane noći, uglavnom. Od ovakvog života. Do jutra su „komšije” ispaljivale rafale preko njihovog krova. Celu su noć mokrili pred njihovim pragom.
– Zastanu pred kućom, opsuju nam sve srpsko, urlaju: „Urime pavresija” (Srećna nezavisnost!), ispucaju šta imaju metaka preko krova i odu. Zaspimo na jedno oko, onako obučeni. Znamo doći će uskoro drugi, i tako celu noć…
Unuka Zorica vrzma se oko baka Gocinih nogu…
– Pusti ih, bako, neka viču, reči ne ubijaju. Dobro je dok samo viču i pucaju uvis…
Mila i tužna desetogodišnjakinja, koja je, za razliku od bake, „lišena tereta” da pamti i srećnije dane. Do pre devet godina imala je pravi dom, oca, pravi krevet, državu… Ništa od toga nije stigla da zapamti. I ne mora da prebira po uspomenama, sve su joj tu nadohvat ruke.
– Majka Tanja je doživela nervni slom 17. marta 2004. kada su ono krenuli na nas i kad su popalili okolne kuće. Dva meseca je bila na lečenju. Od tada se boji da me pusti u selo da se poigram s drugarima iz škole. Bile su mi na prošlom rođendanu tri drugarice, ali više ni one ne dolaze. I njihove se majke boje. Niko mi u stvari više i ne dolazi… Naučila sam da se igram sama. Ponekad, kad može, deda se malo poigra žmurke sa mnom, ali… Ne smem dugo da budem sama pred kućom, boji se majka da me Šiptari ne kidnapuju i prodaju u roblje… – priča Zorica polako i razložno, kao da je bar deset godina starija.
Žalosnije od priče ovog prerano odraslog deteta jeste samo činjenica da sa tako malo godina mora toliko toga da ima na pameti. Što toliko mora da zna.
– Ničemu se ne nadam i baš ništa više ne sanjam. Mnogi su dolazili, obećavali, slikali, ali nikad ništa. Ni pomoć Crvenog krsta ne stiže do nas. Ali, neka, neka, ne idemo mi odavde! I ova supa, i to blato, i to đubre, sve je to naše Kosovo. Ostaćemo ovde – kaže mala Zorica silinom deset porobljenih godina. Veće sile od tog nema. Niti ljudskog opravdanja. Za život nevinog deteta u najstrašnijem izbeglištvu, izbeglištvu u glavi…
Zorica kaže da ima samo jednu razonodu…
Pišem pesme. Pobegnem u njih kada više ne mogu da podnesem pritisak. I mog mačora, kada se umorim od pisanja tužnih, uvek tužnih pesama… Idem sad malo napolje, majko… Do viđenja, novinari. Dođite nam još neki put, molim vas. Da pričamo s nekim. Mi ćemo uvek biti ovde…
Pesme male Zorice Milatović (10 godina)
SELO
U mom selu ljudi
jednu brigu brinu
ko će pre kuću da proda,
sa Kosova da ode.
Ja se na njih ljutim,
eto nije šala,
ja svoje selo nikom ne bih dala.
Zamoliću vršnjake
iz mog rodnog sela
da svi budu protiv svojih roditelja.
Selo se ne prodaje
ni po koju cenu,
treba da ostane novom pokolenju
PRIŠTINA
Odavno u Prištini nisam bila,
sanjam je noćima
hodam ulicama sama,
vetar mi u lice udara.
Hodam ulicama sama,
među nepoznatima.
Sve sami stranci, mafijaši,
kriminalci.
Na zveri liče, prave ubice.
Tragovi krvi od ubijenog
Srbina, izbačenog iz
svog stana.
Neko viče: „Ubijte Srpkinju, eno je šeta ulicom sama”…
Strah me hvata,
bežim bez kraja.
O, velike li želje: hoću li
opet šetati ulicama mog
slobodnog grada.
(C) Zorica Milatović
P.S. Ovaj Prilog poslala je Zorica Brkić Zoca. Citiram *Ljubo, ovo je priča desetogodišnje devojčice sa Kosova, koja se od nesereće što je okružuje brani pisanjem poezije…. Tu su i 2 njene pesme. Ako hoćeš stavi to negde na sajt… Pozdrav, Zoca*
Zoci Hvala na prilogu, Maloj Zorici Milatović da što pre ostvari srećnije detinjstvo, a Vama na uvid njeni sadašnji jadi!
MAMA, SANJALA SAM TE – Lepa Simić
MOJA ZEMLJA – Latinka Djordjević
GANUĆE – Ljubodrag Obradović
GANUĆE Očekivano talasanje, puzi po podu, rađanje zenita, cveta na glogu, a on sluša ptice. Jasnoća se rascvetala, bežanje raspuklo i stvarnost kopriva postala.
GANUĆE
Očekivano talasanje,
puzi po podu,
rađanje zenita,
cveta na glogu,
a on sluša ptice.
Jasnoća se rascvetala,
bežanje raspuklo
i stvarnost
kopriva postala.
NOĆ NA DALEKOM JEZERU – Veljko Ladjevac
NIKADA… – Goran Todić
NIKADA… Makar se Sunca morao odreći, tumarao bespućima slep i proklet, tražeći senku Tvoju i svoju. I bio na korak od sudnjega dana, na pedalj od bezdana… Ne našao smiraj dok zenice zjape. Tebe se odreći neću… Nikada… Dok gole grudi tkiva još vezu i srce u grlu tupo dahće, kao jedino bilo života. Izdržaću… … Настави са читањем “NIKADA… – Goran Todić”
NIKADA…
Makar se Sunca morao odreći,
tumarao bespućima slep i proklet,
tražeći senku Tvoju i svoju.
I bio na korak od sudnjega dana,
na pedalj od bezdana…
Ne našao smiraj dok zenice zjape.
Tebe se odreći neću…
Nikada…
Dok gole grudi tkiva još vezu
i srce u grlu tupo dahće,
kao jedino bilo života.
Izdržaću…
Sveto je delo umirati za Te.
Nikada…
I kad zadnje kaplje krvi iskaplju
i oči u tmini beznadja usahnu
i srce iz grudi kad mi isčupaju
i bez opela živog zakopaju.
Ni tada.
Tebe se odreći neću
Kosovo moje
Nikada!
(C) Goran Todić