www.poezija.rs

Kada bih verovala u sebe koliko u Lazara verujem ja
U maglama teskim i ovim najcrnjim mukama
Tada bih jurisala prsima u prsa kao licna Lazareva hajka
I zgromila bi’ ih ovim mojim golim, tankim i zenskim rukama.

Ja bih im u seme zgazila gadno, kao medju turke Obilicu
sto nam glave raspamecuju raskolima uma
A onda bih im nasitila to jadno i gladno,
da se od rdje ocisti Lazareva kruna
i zapevala:
Da Bog da svakom Srbskom ticu mesto perja od zlatnoga runa!

Ali od Bogova ja nisam jaca, kao ni telo Kosancica od maca,
samo sam u sebi odrodila praunuke od placa;
Ne placite deco, jer jos Nebo sveto ko tamjan mirise;
Ne placite, dovoljna im nije bila nasa postelja meka;
Ni ti dete, ne placi, sto ti djed i na sara’nu pred
njegovim djedom mora da saceka,
jer se isto dise od veka do veka.
Ako na zarudi na Kosovu Srbska zora nece biti ni coveka.

Sokole se, eto tako da se neki djavo iznedri iz bola
Jer jos medju njima nema sokolivog pera
sokole se, misle, najlakse je ranjenog porobiti sokola,
bolesnom i gladnom ubiti se vera.

Izdaje se tako sto se raskos gnjili
Ubija se nekad i bez bojnog polja
Jer da ne ubiju nista ne bi bili
Tudje hoce samo onaj ko je golja.

Bice dana da poSrbimo i sto nismo hteli
Od Boga pred nama raskosna je zetva
Ni nas deco nisu kukci sneli
njima Lazar vazda kletva,
Nama Lazar lasno vera,
“Rasuse se redom kosti onom ko pretera”!