www.poezija.rs

С тугом у срцу сонет посвећујем Девојчици

После много година патњи сада твој сан гледам:

заборавила си га, али ја га забораву недам.

После много година, о нашој љубави сонет пишем:

заборавила си све, то ме боли, зато болно уздишем.

А сањала си: да ти лепо лице прекрива вео бели,

на прсту – бурму моју, на грудима – цвет пропупели.

Сањала си, сећам се, да те преносим преко прага…

сањала си, сањала… озарена, а ја те волех, моја драга.

Твоји снови у мојој души и данас живе:

сада ја њих сањам, живим их у зоре суморне и сиве:

они су моја коб, судбина али и једина нада…

они су ми све. Зато и сада одем, као некада

крај реке, на литицу, где смо загрљени и срећни снили

волели се, у љубав веровали и срећни, срећни смо били.

Дуле Р. Пауновић

ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА

Једна причљива баба

и још једна крекетава жаба

дигле су велику грају

па су се само оне чуле у крају.

Причале су празну причу неку

и тако су пробудиле у грму зеку.

Зека отвори сањиве очи

па пред бабу и жабу искочи.

И… жаба у воду скочи,

баба исколачи ракијаве очи,

прекрсти се три пута брзо

и упита се: који се ђаво на њу наврзо ?

Одговор сачекала није

да што пре побегне – беше јој милије.

Бежи баба, све репате ђаволе псује

а зека бели само се мудро осмехује,

па утврди: и ја сам јунак данас постао

још вели: и најслађу травку да би дао

да неко песму испева и ово види

да се његов род више ничег не стиди.

Дуле Р. Пауновић