Peko LALIČIĆ
POVRATAK U ZAVIČAJ
– pesma koja to i nije
Sokak moj doček mi sprema,
kaldrma stara obrasla travom
na moje detinjstvo miriše.
Dočekaše me plotovi stari i
bunari duboki bistri,
kuće čatmare i druge neke
i dvorišta gde smo igrali žmurke i klisa,
prazni ambari i rakijski kazan –
jedino nema petla
kome smo u kljun rakiju sipali
i ako smo znali
da će otac da viče
kad petao počne i noću da kukuriče.
Komšija, koji je s mojim ocem u predvečerja
pod jabukom pio šljivovicu
dok smo mi nestašni krali mu kruške,
sedi pred kućom i krdžu puši
i ko će ga znati šta u duši nosi
taj gorostas stari.
Možda mu smeta što naš vučjak ne laje više
i zime nisu kao nekada duge i snegovite,
što bašte ne zalivaju hladne plahe kiše,
a duboke jeseni i sedeljke
više noći smehom ne kite.
Na kući otvorena dotrajala vrata.
Majka u bašti uređuje leje i kupus sadi
i ruka stara zadrhta kad mi pade na rame
i kao iz tame izroniše suze.
Uđoh u kuću.
Na zidu sat klati staro klatno,
šporet na drva na toplinu doma podseća,
u kredencu čaše, servisi i lojanica sveća.
Otac me sa zida gleda
i stvori u meni ranu,
zagrcnuh se –
i suza kanu.
Oćutah malo brišući suze,
oživeše sećanja
i otac me za ruku uze.
Pođosmo u polje, miris nas opi,
a pesma ptica iz obližnjeg luga
odjeknu u meni
i razli se k’o tuga.
Čuh lupu klepetuša,
pesmu čobana
i pisak frula
i setih se gradova i kula
koje smo u pesku gradili,
pastrmki ulovljenih u zelenom Grnčaru
i jegulja kako se mreste u Vruji.
Na igralištu između dva rukavca Grnčara
krpenjača više ne šara,
već zelenim tepihom skakuće bubamara.
Više nema jutarnje vreve i nadničara,
ni mirisa ćevapa s kajmakom,
manje je šnajdera, obućara i kasapa,
a brica stari kao da je zaboravio
sve čaršijske priče i šale
te su zato danas pune poslastičare.
Ni petkom više nema sveta
kao da nije pijačni dan,
i varoš ranije tone u san
i nema onako veliki korzo
između škole i mosta.
Više je staraca i mališana
i više modernih dućana
i ambulanta nova,
nova škola,
i renovirani bioskop
a u starom sam tri puta gledao
” Tačno u podne” i ” Vera Kruz ”
i Brižitku kako se svlači
i bio ukoren od razrednog starešine.
Nema više ni one prašine
koju su retki autobusi dizali
kada bi iz Berana i Peći stizali.
A Alipašini izvori čuvaju sećanja
na Petrovdan i kolo
u kome su igrale dugokose devojke
i golobradi momci
koje ni Mesec koji se krio
iza plotova i bunara
nije moga da razdvoji
dok neki nisu stali pred matičara.
Sa Krša Čekića vide se krovovi
šindrom okovani,
pitoma dolina i Zastan
koji snegom i julu prkosi,
obronci Komova i Bor Radončića
do koga dopire neodoljivi bljesak
Plavskog jezera
dok se u njemu gubi Luča
i rađa Lim
uz pesmu devojaka
koje nisu ni znale
da će se lepota njihovih vezova
naći u moj pesmi.
1980.
