www.poezija.rs

Из моје књиге (у припреми за штампу)
ЗВЕЗДАМА У СУСРЕТ
– циклус ,,Питалице”

КО СМО, УСТВАРИ, МИ?

Ко смо уствари ми
кад из семена у људе израстамо
и кад нас радо чекају
и у паклу и у рају?

Ко смо уствари ми?
Ко смо и зашто смо овде,
кад прах бивамо
и душа нам се у новом лику вије
изнад прошле или будуће капије?

Ко смо уствари ми,
кад нас сутра неће бити,
кад ће се заборавити све
наше радости и лепоте? –
реци ми звездо, бар ти.

Peko LALIČIĆ

FINA SUSRETANJA U SIVOM
– O knjizi CURRICULUM VITAE, Marine ADAMOVIĆ
(u svojstvu jednog od recenzenata)

Zbirka pesama ,,Curriculum vitae’’ Marine Adamović je specifično literarno štivo koje na osoben način i uglavnom kratkom formom, razbijenim ritmom i neobičnim i neočekivanim obrtima ističe autorkino poimanje čoveka, ljudskih i životnih vrednosti i kroz njenu prizmu viđeno njegovo i sopstveno neprestano traganje i zapitanost o pojavnom i vanpojavnom, zajedničkom i ličnom hodu po trnovitim životnim putevima i doživljaju čovekovog bitka i večnosti kao njegovog praosnova.
I da ne nosi nikakav naslov, ova stihozbirka se može shvatiti i kao autorkina ispovest u pesmama – ,,dnevničkim zapisima’’, koje kao da su nastajale u hodu i u kojima ona pronalazi sebe i druge, nadomešta sve što joj nedostaje, meri merom čoveka kome je osim nade život malo pružio ili ona tako ispisuje sebe, da njen životni moto bude jasniji i svima vidljiviji.
,,Curriculum vitae’’ je poezija melanholije koja, iako pisana oporom reči i kao u grču i lišena mekoće i ljubavne topline, obezbeđuje fina susretanja sa mnoštvom egzistencijalnih tema i aspekata čovekovog bitisanja i pleni snagom uma koji otkriva autorkinu nemoć da sklopi snivani mozaik. Iako pritisnuta strahotama života i hodom iz košmara u košmar, ona uspeva da zadnjim atomima duhovne i fizičke snage, a prevashodno pesmom i osobenim pesničkim umećem brodi teško brodivo, što čini da joj pesma povremeno odiše teškoćom bitisanja ali i da je svojom specifičnošću, smišljenim rezonskim preokretima i snažnom konstrukcijom utemeljuje na putu uspravnog poetskog koračanja.
Ovo je na izvestan način i poezija trenutka, naišlog zamaha, ogorčenosti, bega u željeno, sanjano a nedosanjano, u kojoj kao način promišljanja dominira već pomenuta upitanost izražena kroz pesme koje plene asocijativnošću slika čiji psihološki i filozofski naboji ne dozvoljavaju opuštenost, ali i poezija za koju nije bilo snage ili vremana da joj se vraća, da se dorađuje i ,,kleše’’, a ipak snažno i nedvosmisleno ukazuje da joj je izvorište u autorkinoj svestranosti i bogatoj spoznaji čoveka i sveta uopšte, i da je segment njenog duhovnog bogatstva i, zašto ne reći, raskošnog talenta.
Stalnu autorkinu strepnju, neizvesnost i nesigurnost na životnom putu – koju joj nameće bolest – njen beg u pesmu kao jedino sklonište i otpor pesmom koju život boji sivilom, najvernije izražavaju sledeći stihovi:

Ni gost u kolibi pod oblacima
ni domaćin kedrovoj šumi
ni potok
ni breza
niti hrizantema

ipak neki glas
izlazi iz mene
i hoda lagano

hoda kao slon

I taj glas se čuje. I čuće se, jer je otkinut iz srca, jer je vrisak do bola, jer je izrečen snažno i tako i zapisan da traje u vremenu i da određuje Adamovićku kao poetesu koja je svesna sebe i vrednosti napisanog, te je treba čitati i vraćati joj se da bi se pročitano razumelo i shvatila dubina njenih misli i poruka koje umesto životnih lepota čitaocu priređuju susret sa njegovim sivilom. To je i razlog više da se u ovim smutnim vremenima potražimo u ,,Curriculum vitae’’ i shvatimo da nema lepote bez bola, što potvrđuje i ova stihozbirka, koju toplo preporučujem i izdavaču i čitaocima.