Slušao sam raspevanu pticu
koja samo u proleće peva,
gledao sam malu zlaticu
cvrkutanjem deli sreću iz gajeva.
Sada cvrkuće u kasnu jesen
plamen pesme se lagano gasi
zlatna boja je sve manje krasi,
jesenji vetar guši poj blaženi.
Nema je u proleće sreću ne deli
sedi na goloj grani tiho šapuće,
tuguje,pevati više ne želi
niko ne čuje ljubav pesme u proleće.
Izgubila sjaj zlatnu lepotu
opustele krošnje bez pesnika životu,
vesela igra po gajevima prestala
melodija duše zanemela i zauvek nestala.
(C) Miroslav Krnjeta
(Прочитано: 65 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.406 пута)
