МИРИСИ ДОЛА – Миладиновић Сандра Мајра
Шушти ми лишће под стопалима,
сећа на једну давну причу,
давну ми причу пред очи ниже,
пред очи усуд семена ничу…
И магла нестаје јутарњег свитања,
шире се зенице као да гледају,
као да гледају поља што орише,
поља што орише и мира не дају…
То слика беше орних лутања,
када тек спознах пролећа блистање
пролећа блистање за само три дана,
за само три дана заблуди листање!
Пролистах и ја са њиме тада,
свици најавише летње магије,
летње магије са топлим кишама,
са топлим кишама и струне шаргије!
Струне ме шаргије и сада вијају,
и ова јесен ко’ она давна,
ко’ она давна косу ми мрси,
косу ми мрси та жива рана…
Тихо долази вече лутања,
вече лутања што звезде ниже,
што звезде ниже једну до друге,
једну до друге да су што ближе…
Бојим се понекада ове најезде,
ове најезде јесењих кола,
јесењих кола што заборављају,
што заборављају мирисе дола!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
MAJKO – MILKA VUKIĆ.V
„ljubav za Ljubav“
.
Odmaraj umorna mučenice
Bolne su tvoje umorne ruke……
Preteška je ova mramorna ponjava…
Oko tebe travuljina nepokošena…
Ništa nije kako treba. ..
Ljudstva nema…ni ptica, ni pčela…
Nisam ni ja na temelju k’o nekada.
Majko moja daleko sam.
Ne znam gdje sam…?!
Strani ljudi uvjek u stranu gledaju.
Tuđe ulice se teško prelaze…
Na riječ pozdrava ne odaziva se…
Novonastali dani samnom su zaorali
Nemaju ni pauze da se nervi ohlade.
Ustani majko, molim te,
Bar jednom zagrli me
Samo trenutak-dva kad bih te ugledala…
Znala bih “da li sam ja – ja”?!
Često neka “luda” izgubljeno me gleda
Ogledalo se iskreno čudi
Luda ne ume da progovori
Pogledaj me majko,
Duša ti srcem sija,
Gde si majko najmilija?
Majka si oduvek bila,
Majka si!
Majko mila!?
KRAJ – DALIBORKA PITULIĆ
Poput peščanih zrna
promakao si kroz čežnjive mi prste.
Nalik opseni,
što privid svoj tek sada otkriva,
nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika.
Od tebe samo tišina
kao odgovor stiže,
na silne moje krike
i svu kipuću mi bol.
Samo muk puštaš
u pravcu mojih drhtavih grudi,
gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti.
Udaram.
Grebem i ujedam…goli kamen.
Silne reke suza
mešaju se sa krvavim potocima
i umiru tu,
na smrtno hladnim mi usnama.
Utihnula je vatra.
Zgasnuo je žar.
U očima ne vidim ti
na šta si nekada poljupcima se kleo.
Samo tišina.
I tvoja odluka…da je kraj…
KARMA – NENA MILJANOVIĆ
u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
trajanje bez (o)sećanja
ni ljubav ni mržnja
ćutanje
po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi biljne letargije i tišine
otuda sve ove bujice stihova tebi
otuda i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših vremena
jer u ovom životu
nisam ti bila a bio si mi
verujem
da sam bila trave vlat ili vres
a ti
mora da si prethodno bio čovek
od poetske reči i od ljubavi
i sad si tek
ono što sam pre tebe bila ja
prozno ništa
i nikad i neće biti više
jer po karmi
kad zadužuješ ti razdužujem ja
a ipak
želim da se rađam
i u svakom životu da sretnem tebe
i da te volim i da me ne voliš
i da plačem
da bih pevala
kad umrem
da ne umrem sasvim
