ЖИТНА ПОЉА
Трепере сунчеви зраци у златастом класју жита,
расплела се свила као девојачка бујна коса,
па се путник намерник само по некада запита,
дал’ то капљу девојачке сузе, ил’ из жита роса.
На лаганом поветарцу снопови су заплесали,
као да им из далека симфонију неку носи,
нежно се њишу уз звуке што су само они знали,
док их нечија рука, једнога дана не покоси.
Доћи ће јесен, опустеће велика житна поља,
само ће птица залутало зрневље да потражи,
можда ће следећег прoлeћа музика бити боља,
остало је само зимус, страшило на мртвој стражи.
Жито уморно у амбару нечијем мирно спава,
чека да поново затрепери испод свода плава.
© Јасмина Димитријевић, Србија
(Прочитано: 102 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.277 пута)
