КОРАК У ЖИВОТ
Мој први плач крај оџаклије чађаве,
Задоји ме мати и у конопље платно зави,
На руку ми малу бројаницу стави,
Због вере, крста и Српска три прста.
Растао по луговима и ругао се ветровима,
Из босих ногу трње сам вадио,
Дивљим се воћкама радовао и сладио,
На крсну славу отац ме кадио.
Кад руке стасаше да раде,
Дланови су пуцали ко зора,
Са кршевитих брда дозивао сам орлове
И гледао њихов лет од неба до понора.
На градски “вашар” ступих у опанку,
Знате оном нашем, старом Пироћанцу,
И помишљах тада да се гори вратим,
Орловим крилима сунце да дохватим.
Судар два света ал живот одмиче,
Све ми више грко без брда и гора,
И увек задрхтим кад ми мисли дођу,
Да ногама кажу да к оџаку пођу.
(C) Драгојло Јовић
(Прочитано: 69 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.283.607 пута)
