Категорија: Uncategorized

Nakon milon godina procerdanih
na moderno doba,
tehniku i napredak,
evo ti pismo pišem.
Da osetiš i reč i dah
i pero što na mastilo miriše.
I ne pitaj me da ti rečima slikam
kako te ja to volim i želim.
Reci cu ti samo,
našem se susretu neobično veselim.
I hocu, kad dodjem ti,
samo da me jako zagrlis,
sa mene skineš sve, od muke do čarape.
I da tako neobuzdani, nezni i veseli pricamo dugo,
kao oni što se dugo nisu sreli.
U očima ti jato ptica mosim belih,
tek proletelih.
I znam, svaki pogled bice naš,
još jedan poljubac vreli.
Govoricu ti tad o svemu
što s tobom želim da delim
jer znam da ni u pismo
to da stane ne može.
Želje su naše čudo,
samo se roje i množe,
zauzele svemir vasceli.
Čekaj me, po starinski onako,
da ti iz vagona mahnem,
uzdrhtalim srcem dušu da dotaknem.
Uhvati me nezno pod ruku
i povedi u našu malu, sigurnu luku.
Ovo ti pismo, kao predhodnicu svoju, šaljem.
Da ti ruke ogreje, osmeh vrati,
dok meni sporo, najsoprije u ovom vozu promiču sati.
Pismo nek ti zbori, hrabri te i veseli. Uskoro bicemo zajedno,
ponovo sami i napokon celi.

Bela breza

Drugarica moja
Sva ko svila
Meka
Nežna
I tanana

Nema vetra
Kome odolela nije
Pod težinom snega
Grane bolno svije

Gracija i kamen
Balerina što vrhovima prstiju
Neumorno gazi plamen
Šum je njenih grana
Pesma duse moje

Njeno lišće nežno
Pokrov mog počinka
Bela brezo moja
Usni snove moje
Za me jaka budi
Višr me ne budi

U narucju tvome
Pusti me da spavam
Oteraj zle ljude
Sad nek kora tvoja
Haljina mi bude

Bela brezo moja
Zajedno smo rasle
Pevale i snile
I vetru i ptici
Toplo gnezdo svile

Preživele pustoš
Hladih ljudskih duša
Mnogo jakih kiša
Bezbroj dugih suša

Bela brezo moja
U korenu tvome
Stanuje mi duša
Da ti žile hrani
Da me nežnost tvoja
Od života brani.

Jednom je davno, strmoglavo sa oblaka pala
U hiljade se komadica razbila
Sve izgubila a sve dala
Pamti za navek, kako je ustajala
Rane brojila, krvlju zemlju crnu pojila

Jednom je davno bilo
Ponoviti se neće, obećala je sebi
Ništa vidjeno i doživljeno toga
vredno biti neće
Lekcije se najteže kroz zadnje krugove pakla uče

Danas, juče
Slomljena duša kad za zrakom svetla vapi
A udarci života bivaju stvarno prejaki
Ili zube stisneš, ustaneš
Ili trajno potoneš
Jednom je skrsena bila
Jednom sasekli su joj krila

Jedna je nepoznata ruka našla
Ranjenu, slomljenu, mukama preklanu
Ne pitajući ništa ta ju je ruka
spasla
I sada, u sećanju bol taj traje

Srce mozgu za zaborav, dozvolu ne daje
Dok nasmejana igra i životu peva
Zna
Pamti
Oseća

Njena je ruka sada nekome spas
Njeno je srce za pravdu tas
I njena duša nekome utočište
Tako to život traži
Tako kosmos ište
Krug se čarobni neprestano vrti
Samo beskrajnom ljubavlju
I čeličnom voljnom moze se protiv smrti

Te crne, teške zloslutnice, sto
slabost po svetu traži,
što predaju ište
Podigni glavu, ozari lice
Bol neka para, nek kida
Ne može ti ništa
Jer posle svega ni ti nisi ista
Oreol ljubav oko tebe blista
Duša radošcu diše

Život je ovaj
Red sunca
Red kiše.

Ponekad me život sasvim neplanirano razgoliti,
probije zadnje redove moje odbrane.
Ostavi me samu
bez ičega da muku pokrijem,
umesto vode
da mi tugu da pijem.
Obriše šminku što me od radoznalih pogleda skriva
i tada boli sve
od pomisli same da sam još živa,
do neverice da sam ikome išta kriva.
I kad je slom tu
pred vratima
u meni se sve probudi i uzdrma
ne, nećeš vala majci
ne, meni nećeš tu prevaru prodati!
Znaš da opet ću iz pepela ustati
spržena, slomljena i sagorela.
Zadnji ću atom snage iz duše isčupati
i opet ću živeti
i opet ću voleti
i opet od svake lepša biti.
Ne, nećeš o tome ti odlučivati
srce je ovo veliko ko planina.
U meni više straha nema
sve dok me u njegovim očima ima.
Sve dok nam snovi istom stranom planete putuju,
sve dok nam srca u istom ritmu dobuju.
Džaba ti trud izdajice,
da od mene skrivaš njegovo lice.
Džaba ti želja da druga bude izvor njegove radosti.
Ničice ti gordost živote,
na kolena pada.
Odavno znamo i on i ja,
jedno smo drugom poslednja nada,
ona koja najduže se čeka
ona zbog koje
prepliva se i najdublja reka.
Duše prepletene niko ne ume da razmrsi
i uzdah ovaj niko da uguši.
Džaba me tako mučki podlo udaraš,
džaba ga lažnim licima varaš.
I mrtva ustaću i opet samo njega voleću.
Misao i želja me njegova čuva,
njemu zauvek biću poslednja i prva.
Dragocena,kao gladnoj duši zadnja, sa stola mrva.

Kad se budemo rastajali
naspi mi čašu gorkog pica, znaš da pelin volim.
Da pelinom ti nazdravim, toliko sam ga sa tobom popila.

Kad se budemo rastajali nemoj da ti glas zadrhti, nije drhtao ni kad lagao si me.
Miran i spokojan budi, od tog je pelina ova duša mekša i sladja postala.

Kad se budemo rastajali ne maši mi i ne okreci se, poželeceš da se vratiš a ja upravo poslednji pelin s tobom pijem.
Otidi čvrstim korakom, gazi jako, onako kako umeo si mene da gaziš.

Kad se budemo rastajali, secanje ponesi u pelin umočeno,
možda ti nekada najsladji šecer bude duši.
I gazi, sve pred sobom ruši, možda iz tog srušenog novi zametak nikne.
Možda se samoca na tebe svikne i sva snaga opet oživi i poželi da opet budemo živi.
Idi i za mene ne pitaj, ne brini.
Pelin si bio moj najdraži, nikada više nece ova duša tebe da trazi.

Zato kad se budemo rastajali, vazduh na jutro nek miriše, pelin i suze vreme ce vec da obriše.
Pusti pelin venama da teče i ne govori nikom koliko je gorko i koliko peče.
Znaš da niko ti verovati nece.

Kad se budemo rastajali bice divno letnje veče, slično onom negdašnjem, kad ne znadoh da pelin ti srcem teče.

Sanjam

Prozirno belo seosko jutro

Miris tek pomuženog mleka

Tek umešenog hleba

Obrise belog stola i dve šolje crna kafe na njemu

Jake

Poput ruku tvojih što stolicu mi primiču

Orošene ponekom kapljicom znoja sa drvika donetom

Topli pogled tvoj miluje mi lice
poput jutarnjeg sunca tek rodjenog

Poput zarudele zore mi
iskrom radosti dušu ogrces

Dok usne šapucu

Dobro jutro, mila
Jesi li me i nocas usnila

Dal’ to san ili java beše
Il’ me ruke tvoje, usne tvoje
Do zvezda opijenog uzneše

Sa glavom na tvom ramenu sanjam
Prozirno seosko jutro belo

Zelenu šumu sto mi nošena lahorom peva poput
Slavija bela

I znam da jednom

Tvojoj cu zori zapevati
Mlecni trag sa usana ti obrisati

U oku tvom poput tek rodjenog sunca

Zablistati.

Sumoran dan
magla legla na grad
sumorna lica ljudi
pogled im na strah miriše
suviše smrti oko nas diše
noge utrnule od stajanja u mestu
kao betonski stubovi mosta teške
život nam se leluja od greške do greške
posustaje nada
sreća se na mala vrata iskrada
gledam i sve u meni vri
rano je rode za predaju
tako se samo autogolovi daju
neću da stanem
neću da padnem
imam za koga
imam i s kim
laž je to čime vam uši pune
da sve je pepeo i dim
još umem da letim
još umem da snim
ruka mi jedna još na ramenu
plamen još sukti iz očiju
ako odustanem
šta ću s tim
život u srcu ključa i vri
pričam i smejem se
prezir vaš na potiljku osećam
i duša vas žali
kako ste u strahu
jadni i mali
nije život od dva veka
smrt nas svakako čeka
ućutite zloslutnice
prošlo je tamno doba narikača
razbiijte te zašipljene crne prozore
zrak sunca da vam u duše uleti
da vas ugreje
još ima da se živi
još ima da se smeje
Ispravite kičme
manje će da boli
čovek je rodjen da živi
da voli
I da, ništa sa neba nam neće samo pasti
osim te teške magle što
pritiska grad
trgni se rode, znam da si životu vazda bio rad
ubi čoveka
za ljubavlju glad.

Davno sam bila mala
davno sam noćima zvezde krala
više je tuge no vode Moravom
od tad kroz mene proteklo
Davno sam mislila da sve sam dala
izmaštala, odsanjala
a evo se s tobom u meni dete rodilo ponovo
u zvezde opet gledam radoznalo
igraju damari,
evo se opet snovi pojavili
u njima zvezda bezbroj
i ne tužim život ni za šta više
osećam opet da srce diše
a davno sam bila mala
nasmeje me opet i naivna tvoja šala
i ne bih umela
i ne bih reći znala
jesam li ti zaista tugu ukrala
dobro je sakrila
ili sam ti samo krila pozajmila
ali vidim letiš, vidim
često se raznežiš detinjstva setiš
godine kao klikere nižeš
I blistaš vidim
beskrajno me raduješ
sa decom kad druguješ
i tako mator najnestašniji u igri bivaš
i vidim, opet živiš i opet snivaš
I opet sam i ja zbog tebe dete
i opet zvede nebu kradem
I živim opet
I opet živiš
i kroz dane mi putuješ
ko zna, možda ti jednom u goste svratim
ko zna možda ti se dopadne
pa me ne pustiš da se vratim
vrag bi ga znao
možda ti je i on lično savet dao
a možda si samo čekati znao.

Pitaš se koja je prava
da li je prava
vredi li truda
da joj vrata
srca svog sirom
otvoriš
da je voliš
a ni sebi da priznaš neceš
da su vrata već otvorena
da sva je duša tvoja
odavno postelja njena
ona nikakva i naopaka
trvdoglavo što te voli
što neće da te moli
što dokaze ne traži
kod koje ne pale laži
što bez tebe može
ali ne želi
ona što je
bezbroj puta pala
kao Feniks ustala
ona što ti sve kaže
ona koju tvoje oči
u gomili lepših
I boljih traže
ona što te pušta
ona tvoja
suprotnost sušta
ona gorka i medena
ona vrela i ledena
da li ti je sudjena
Ili je to ona koju ti je
ta ista sudbina otela
a ti pitaš se
a ne znaš da
odgovor je pitanje.

Molim jutro da ti na tek skuvano zamiriše mleko.
Molim sunce da te zorom pomiluje meko.
Molim nebo da se nad tobom otvori, proguta svu bol,
u zatvor je svemirski zatvori.
Molim sebe da jednom mi reči ucute,
da mirno legneš tu na moje skute.
I djavola molim da se životima našim ne igra,
da se oko nas ne vrti kao čigra.
Molim tebe da zaborav po mislima svojim poseješ,
zaboraviš da postojim,
počneš opet da se smeješ.
Molitvu na molitvu kalemim,
molim život da nas ne skameni.
Lomim misli, lomim prste,
čekam reči čiste, bistre.
Molim Boga da me čuje,
srcu mome poveruje.
Molim tugu da razume
ništa nemaš da ti uzme,
što uzeli drugi nisu.
Pesmu molim da utihne
i da nova,razdragana
u tvom srcu zorom nikne.