Категорија: Uncategorized

Давно написано – посвећено онима које је тама привила у загрљај наркоманије

_____________________________

Туга ме обузима,

док гледам људе без будућности,

који су се лако,

несвесном препустили.

 

Без ичега свог, тумарају

беспућима промашених снова,

покушавајући немогуће –

да свој бол као истину прикажу,

достојну самих себе.

 

Не схватају да се кажњавају сами,

живећи узалудан живот,

испуњен порицањем

свега божанског у човеку.

 

Жељни слатких снова

нечистих сила природе,

говоре:

„Ако се мора – није тешко…”

Оправдање чувају у срцу,

тих, заборављених,

који више ни себе

у очима не виде.

 

Само сенке ходају

у сновима других.

А негде унутар њих,

још увек дете виче:

„Спаси ме,

пре него што се изгубим сасвим.”

Речи су ми одлетеле са усана  у правцу будућности.

У мислима свих изговорених које су успомене на све.

Све моје истине , све боли , које су распоређене као сећање на време и пролазност.

Настале у тренуцима приче наших живота.

Оне су биле те које су ми пружиле сигурност после туге.

Остала је бол , стална као време мога живота.

Сећања су јака , као и срећа, заувек у успоменама.

Записана у мојим венама.

Моје песме сада јесу моји снови

 

 

Danas ćemo se zajedno smijati
licem zemaljskim
prije nego te pregaze zadnji
otkosi jesenji          
prije nego zaplaču kiše u tvojim očima

Stići ću ti u jedan od srebrenih snova jer znam
da se još u duga ljetna popodneva
predaješ onim trenucima dok zrake sunca
puze pustim zidom i padaju na lice
staroga tavana s onog djelića neba
pod kojim je mirisalo djetinjstvo

Zagrlit ću te prije nego zatvoriš oči
i pustiš vjetrovima da ti zvižde kroz stalagmite
sastružu mahovinu i prašinu
i ogole kosti tvojih grudi

Ako me ne sačeka ljeto stići ću sa zapada
ogrnut ću te toplim zavičajnim vjetrom
pa ćemo se zajedno ušuškati
ispod tvoga istočnog prozora
s kojeg smo šuteći gledali noćno nebo
velika i mala kola a u granama bajama
dukat mjesečev s kojim si
prije mene tonula u san

Doći ću ti prije nego zime zaigraju kolo
kroz tvoje napuštene dveri i vjetrovi
zazvižde kroz pukotine i samoću
praznih ljuljački i izbrišu crteže začete
u bajkama tinejdžerskih godina
Prije nego zaspu mi ruke
iznad i ispod pjesme

Zajedno ćemo i bespomoćno slušati
glas smrti urezane u lice zemaljsko
i korake života ispraćati
s neizgubivim osmijehom
stvoriteljeve ljubavi

 

Данас истина постаје тражена роба.

Сви је траже, сви је желе.

Мада, она сама најбоље зна где ће се запатити,

и из ничега никнути, настати.

Појединци иду толико далеко

да ће је почети шверцовати,

испод руке продавати.

Сви је желе,

а неки сматрају да је треба на плантажама гајити, брати

и као банане – у маркетима продавати.

Па кад ти затреба – oдeш, купиш,

и без проблема користиш.

Многи би нам завидели,

јер имамо и користимо истину без проблема.

Мада нам још само храброст треба –

да је заиста кажемо.

Што би рекао мој деда:

“Благо нама сиротима,

и ми имамо

за шта да се ухватимо…”

Сам у мраку своје собе, чекам јутро.

Цигару сам запалио, кафу скувао и у шољицу сипао.

Са радија се чује џез, а ја, са сетом, очију пуних суза,

сећам се дана и година када је било…

Глава ми је ћелава, поседела брада, а поглед упрт у небо.

Питања само навиру:

Како? Када? Зашто?

Године прођоше,

а питања среће и љубави остадоше записана у времену —

неприметно, непријатно,

брзо као мраз у пролеће,

што паде на процвало воће.

Остаде само чежња, суза и уздах

који излете из мене

као једини одговор.

Ееххх… прође

 

 

BUDNE NOĆI                          

                        tvojoj noći bez svitanja

razvezivati damar
teškim bojama ruže
koja cvjeta na ušću
kao glas pun muzike
kao protekle vode
kao ostavština
što svunoć se vraća
s pticama izgubljenim

gdje ti je pjesma korijenja
koju nitko ne čuje
koja se ne odaziva
bezimenim željama

vraćati se travkama bez očiju
bjelini nečujnog mora
bezglasjem dozivati
nebeske vode
odvezivati val
koracima zaleđenim u tlu
nečitke zemlje
teške od nesna

 

У раскорску , мог времена и мог простора ,

Који је све мањи и мањи , видим , истину , мога живота

Истину која је саздана  од свега доброг и свега лошег .

Живиш , живиш ….па стигнеш до зида , где нема даље , само сећање , и радост .

Рођење , први зуб , корак , реч , полазак у школу , прва љубав ,војска , свадба …. и опет све у круг …..

А ти , пребираш по тренуцима времена ,и сећаш се . И , весеља , жалости .

Ипак некада , овој игри , мора доћи крај , овде , али не и тамо ….

 

 

Све наде су покопане на периферији мога живота Закопане испод јесењих лишћа где ветар носи сећања , а талог среће тоне дубље, у тишини.

Све те пролазне имитације остају заробљене у хладу тренутака , као избледели трагови на залеђеном стаклу.

Радост и нада сада јашу заједно  али њихов галоп постаје ехо празнине , док доказују да је срећа само пролазна ствар

И тек онда

Када јесен живота тихо закуца. Хладни њен дах пређе преко наше душе долази крај тихо без помпе , остављајући за собом прах тренутне радости.

Све што волимо , што нас покреће , постаје ризик .Крхки баланс између игре живота и наде која ишчезава као дим.

Надајући се вечности ,губимо из вида оно што значи садашњост ,а у тој безвременој борби , смисао игре и живота,нестаје попут сенке у сутону.

 

 

pun mjesec nad malim
okruglim parkom

tišinu periferije
i nevinu večer

kraj maja 
ili početak juna
svejedno
dan je dug i kao pijan
sklapao oči
i za nama ostavio
uzdahe i priču
da još sam dijete
sa punih osamnaest

pun mjesec nad malim
okruglim parkom
nad kikotom
što zamirao je
u tišini periferije
koja nas je
nezainteresirano
promatrala

negdje daleko
onkraj naših oreola
bio je rat
i hladan
hladan svijet