Добродошли!
На таласу сопствене самоће јездимо путевима трпељивости и духовности.
Схватамо стварност као потрошну робу у надолазећој богом скривеној будућности , која прикрива путеве велике истине
Скривене од наших очију. Постајемо свесни , тихи весници врелог пролећа , пуног сјаја историјске будућности,која ће , као и увек , проћи поред нас.
Долазе испуњени јадом , да истерају сите и похлепне . А ми, затечени , тврдићемо опет да су нас сурово преварили да имају неке своје више циљеве борбе
pred san dojmio me šapat trave što se
kao val ulijeva u bjelinu bolničke sobe
tko bi mogao znati zašto se
u tom času sjetih ljubavnog pisma
što more ga je prije mnogo godina
izbacilo na obalu i do beznađa izbrusilo
u nedostatku cigareta i u navali
glasne tišine melankolično svoj lik ispraćam
tamo gdje je utihnuo sat i netko neznan
s nijansama bezbojne infuzije
glasno čitao poeziju a u meni su
oživljavali retci poznatog
romanesknog uratka
i sinoć sam u toj disonanci neobične radosti
uspio prevariti sebe da sam sretan
unatoč tome što već krvare buduća proljeća
u kojima ću postajati tek oblutak i žal p
od krikom ptice koji ne pita zašto j e s i
ni otkuda si ni kamo ćeš ni što ćeš
Данима пловим путевима светлости ,тражећи одговоре којих нема.
Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника док наше душе плове кроз олује мисли негативних , створених да пате.
У времену мртвих изгнаника историје глупости и трагедија, где смртно страдали и прогнани постају корисне будале.
Они долазе, полако и сигурно као врели стисак смрти у пустињи. Праве привид праведности,руше се сами од себе,пламеном сопственог хаоса.
Чекајy нашу грешку , a ми и даље пловимо путевима светлости , тражећи одговоре којих нема.
Гробље . Његова тишина је искреност и мир данашњице.
Његова је суровост .Трајност наступајућег времена вечне туге . Где историја пише, све наше лажи и глупости,које урадиcмо зарад трулог задаха истине , која боли.
Данас . Сутра….Век , и ера трајања биће мало да се зна истина.
Мирис запаљеног тамјана, растопљеног воска,ископане земље , увелог цвећа уводи мистику у време плакања , што наше душе неће избавити.
Времена наступајуће туге,времена нашег плача и моралног пада , данашњег живота . Полако стиже
Плачу свеће запаљене на олтару истине за спас наших душа
plovim k tebi
tih
kao pahulja nad morima
nijem
kao krila anđela
nad šumama
pružam ruku
koja ne čuje
glas ljiljana dok sanja
kako cvili mladost
neiskazivo
zagrizujući nebo
spuštam ti pogled
po trepavicama
i otječem
riječnim rukavcima
koji su zapamtili
drugi kat lijevo
treći prozor desno
plovim
tvojim licem kao muk
kao nesanica
nekih samoća
u ljetni dan
iza doba
iza vremena
stišanog u emulziji
i spokoju pelargonija
Разапет сам , живим живот заглављен у својим мислима, чекам повратак у своје ја.
Годинама тонем у узбуркану садашњост , на таласима самоће.
Заборављени идоли моје младости , проткани сулудим мислима моје генерације, створени у лудилу непатворене младости, жељне љубави.
Док седим , осећам како живот трчи поред мене , води га идеја лудила генерација које су систематски стваране да попуњавају рупе болесних идеја једне стране живота.
Створене да униште све , рођено у слободној љубави. Све идоле једне пропале младости
Dok kišilo je cijelu noć
Nad maslinama i otocima
Pitao si Kad li se javio povjetarac
Zelen bor izrastao na horizontu
Plakao si s glasom dječjim
Tvrdili su posvuda rasuti
Koraci i nevidljiva
Prisutnost Providnosti
I zaljuljana barka u uvali
Kad li se dušo Pamtiš li
Rasuše životi
Dok kišilo je cijelu noć
Nad maslinama i otocima
Na pitanje pitanjem šutiš
Kao kad se otac vraća izdaleka
Kao kad se cijelu noć
Čuju koraci neznani
I vanjskih vrata cvil
kad god te pogledam
plešeš
s rukama iz djetinjstva
kosa tvoja je let ptica
želio bih znati koje isječke
nemirom ruku skupljaš
i bojažljivom smiješku vezeš
mozaik sutrašnjih vedrina
kad god se izmigoljiš
brzo se vraćaš preko debelog
snježnog pokrivača
promrzlim rukama tražiš
mjesto u mojim džepovima
sa panoramskog vidikovca
nemirom brišeš godišnja doba
i krovovima mijenjaš boje
perspektivu i oblike a ja želim
o svakom fragmentu ponaosob
na zaslonu računara ostaviti
po jednu priču
kad god te pogledam
tvoj monolog je isti: grad sve više
sliči gorostasu koji kao da blijedi
i stari i nikad ne čuješ
kad kažem: prošetajmo daljinama
budimo veliko gorsko oko
u kojem će se nataložiti sve Minulō
kad god te pogledam
svoje godine množiš s nulom
ostavljaš križaljku moj pogled
ne čuješ od sretnih suza
što jecaju kao nasmijana tuga
što lije niz stranice romana
nikad do kraja pročitanog
kad god me pogledaš
poželim sliku tvog obraza
u vijavicama poželim
iz rumenog snijega ubrati
crvenu ružu onu što nas
još čeka u velikom parku
malo dolje i malo desno
preko puta ostarjelog kestena
На облацима среће лебдим, тражим твој осмех. Беличаста сумаглица љуби јутро, полако освајајући ноћ.
Сањиви мириси ноћи беже у запећак новог дана,захтевајући одговор задремалог месеца,који чека задригло сунце врелих образа да помилује њу – зору,прелепог дана који се рађа из похотне ноћи,плавог сомота што мирише на грех.
Узаврела крв младости дрхти од чаробног додира среће заљубљених парова.
А када љубав нестане,када се претвори у прах звездане ноћи,све прелази у историју лепог сећања –
Лепих тренутака , наше младости.
ugledasmo se u dnu velikog
sarajevskog šadrvana
zastadoše oko nas svi
koji u nijemosti romore
jesmo li tek iluzija
ili žižak mjesečevog sjaja
skrivena suza izmaglice
uvenula u daljinama
ugledasmo se u iznenada stišanom
gradskom zvukovlju
nasmijani kroz vrijeme
iščezlo
niz ulicu lipa
ugledasmo se nad neumornim
grgoljem vode kao riječ bijelog
izlizanog kamena
kao neizgovor onoga što više
nikada neće biti