Категорија: Uncategorized

Одбацио сам љуштуру свог тела,и задовољно летим небом .Милина.

Само хладан ветар звижди око мене . Страх је прошао.Остала је само дрхтавица , заводљива и лагана.

Тренуци смеха и нелагоде летења полако пролазе у нервозном стењању тела, ненавиклог на хладноћу.

Птице ми прилазе у лету,изненађено крикну,           па нестану.

Изненада како сам почео лет,тако сада падам.Дочекао сам се на ноге.Ваљда тако треба.

Ноге клецају . Хладноћа ми је топла . А једна реч ми звони главом:                                              “Ја сам летео.”

Сада знам како је било први пут Икару , када је летео, па пао

Душа ми је уморна , чекајући да ми буде боље . Чекам време достојно моје болести.

Моје велике муке , која ме годинама држи на ивици разума и хтења , целог мог бића  уроњеног у слабост и тескобу тела.

Још само мисао кружи мојим венама , тражећи утеху у њиховим тихим токовима , док болест постаје дуга борба запуштеног , уморно-живог болесника.

Још само вера у Њега држи мој живот изнад понора – мртвих весника свежине , у истим онима венама које су понеле моју борбу против времена, смрзнутог у врлетима беспућа немоћних и скирханих умним болом.

Бол који полако једе сваки део тела, као мраз који полако захвата извор воде.

Тек када поверујеш у Њега, схватиш сву беду болести с којом се бориш – али верујући у Њега, одбацујеш болест и трчиш срећи, оној коју свим својим бићем заслужујеш

Прође ми живот тражећи себе у тишини надолазећих година испуњених самоћом.

Док лед окива срце , сузе бришу успомене и падају у шољу црне кафе —обавијене маглом историје , изгубљеног времена проведеног као емотивна скитница.

Горка кафа враћа ме у лавиринте садашњости суморног , сузама поквашеног тренутка , који као пљусак лупа по трошном крову.

Крову кућерка сличног мом потрошеном животу , животу који је увек био склон великом паду.

 

 

Dok mu u glasu ispraćam
jata koja se ne vraćaju
dok mu vid očinji otkazuje
dok zakazuje zglob
i desni palac izdaje s nepoznatim
koracima traganja
ne zastajkuj kažem mu
to su samo lica novog raskršća

U oku mu vidim korjenje
žalosnih vrba i kiše što ispiru
rukopis praha koji već u osam
brzaci sutona otpušu

Ne daj se smesti šapnem mu
to bujice života odnose
višak prosanjanog

Ne tuli pred obzorima
i maskama unutar trajanja

Saslušaj kako se uvijek nanovo
očarano nepročitanim
mlado raspliće lišće
i kako se vraća glas
ptica pjevica Ne  zaziri
kad se suha stabla stanu
umivati snom crnog nektara noći
To su samo otkucaji srca
na licima raskršćā
gdje ponovno cvjeta
zaboravljeni smijeh proljeća u tebi

  

 

 

У мислима живим прошле животе моје раскомадане стварности која полако луди у свеопштом хаосу данашњице.

Тужио сам брата . Узео му земљу , шуму , кућу .Узео сам му цео живот .

Судови и суђења –омиљени спорт нас Срба , наша опсесија наша вечна срамота.

Продао сам све , ђутуре . За добијене паре сину купио локал . А он , пар година  касније , продао све и отишао са женом на Малдиве .

Дане и ноћи проводим за шанком –тужан и сам . Продао сам очевину за ситне паре , од рођеног брата направио крвника.

Моја брука.

Моја срамота.

За цео живот.

 

Све своје године живота

провео сам поред једне жене.

Родила ми двоје деце — два сина.

Све те године, ћутке је трпела мене,

и брижно се старала о нашој деци.

Једном сам је питао:

„Зашто?“

Погледала ме и рекла:

„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.

Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“

Заћутао сам.

Гледам синове —

сваки њихов испит, као да га ја полажем.

Свака њихова радост, и моја је била.

Када сам оболео,

жена се највише секирала.

Рекао сам деци:

„Пустите мене…

Брините за мајку.“

И ево, већ десет година,

сви брину о мени.

Кажу да године

носе дозу

истине у себи.

Живота.

Можда…

Само желим тишину и мир своје душе. Желим да се духовно смирим, да све сведем на трен — само један тренутак светлости Божије, да падне на мене. Да сва учења мога бића, ма каква била, препустим Творцу — успомене на Исуса и његово учење, које несвесно битишу у мени.

Само тај један тренутак, или његов трен, довољан је да добијем искру Божију, коју тражим цео свој живот.

Сва учења и сва добра која сам преузео од самог себе, представљам драгом Богу као врховну истину свога живота. Желим да моје представљање Божијем путу буде релевантна — моја права истина. Истина мога бића. Истина малог човека, жељног мира, молитве и тишине.

Путујем путевима небеским, Божијим путевима.Трудим се да не изневерим све који су на небеској стражи,вечно заглављени у светим временима,препуним догађаја створених да трају вековима.

Читам познате молитве, тихо разговарам са Богом.Тражим спас — али не за себе — већ помиловање.

Милост за све који живе живот Божији,који своју срећу виде у Богу.Надам се, и верујем у Божију правду.

Узбурканог мишљења , бежим у заборав времена , у тренутку пада звезде падалице у океан мудрости.

Несвестан преосталог времена покушавам да изгубим стварност мога постојања –достојног мудрих одлука свих мислилаца и чувара кључева универзума , жељних правде богова ватре.

Зато бежим испред времена, тражим мир настао у смирају величанственог умирања и цветања

Тиског цвета , вечите битке рођења универзума – саме праведности поретка овог дела свемира.

Створеног да збуни неозбиљне трагаче среће , који су заглављени са својим “ја”у лавиринтима времена помешани са судбином древних носилаца модерне цивилизације,изумрлих витезова

Борим се са мислима које ме терају у прошлост.

Траже од мене да им саопштим истину – истину која мене боли. Трну ми мисли, сећања на године проведене у незнању живота. Све је тада било лакше, много једноставније.

Тешим се мишљу да живот не може да боли.

Ja згужван, психички изморен, препуштам се таласима самоће, нека ме однесу – на ливаду страсти. Жељан сам додира, погледа, жељан живота.

Тражим само тренутак мира.

И анђеоску тишину надолазеће плиме страсти – једне жене, заборављене, али у мислима старца још увек живе.

Уживам, само је гледајући.

Она – лепа.

Ја – смежуран и стар.

Птица ругалица прекида наше миловање у мислима,

и ја се, великом брзином, враћам на почетак свих мисли, бришући сузу у оку.

Сурово.

Живот ипак

може да боли.