Категорија: Uncategorized

Све што намеравам да урадим, настало је из тренутка пропуштених шанси.

Схватио сам да не треба да патим, већ да тражим нову прилику за успех. И тражио сам је.

Пуно сам прилика пропустио, прокоцкао ,највише захваљујући самом себи. Нисам веровао у себе. Нисам имао ни трунку самопоуздања.

Прилике су долазиле , а ја их нисам умео искористити.

И зато…

Јуришам путевима небеским, тражим смисао свог постојања.

Док јутро руди на истоку, рађа се мисао зоре.

Време тече, а ти, као вир, скупљаш догађаје које, и да хоћеш, не можеш заборавити.

Човек је као сунђер , све што му се деси, он упије и памти.

Ако је вера у себе јака , и победа ће бити велика

Бежим од успомена

у шуму скривеног времена .

Не желим да се сећам

ни добрих људи ,

ни старих дана .

 

Отишли су

са лакоћом свога живота ,

да се никада више не врате .

 

Добри људи и добра времена

отишли су право у сету ,

у време створено за нестајање .

У време које боли .

 

Када најлепше успомене

као мрвице живота скупљаш

да плачеш .

 

Тада , на болан начин ,

сазнаш да стариш.

Схваташ да

старост , усамљеност и сећање

постају твоји најбољи пријатељи .

 

С времена на време ,

када се сретнете у мислима ,

плачете .

 

И тек касније ,

приметиш да се и ти

полако сели­ш

у време сете .

 

Да ти време бежи

у шуму скривеног времена

Волим да испред продавнице попијем пиво .

Из флаше , боца зелена.

Хладно пиво враћа мисли на почетак .

Тренутак је био фантастичан

Драстично лагодан .

Пришао сам , узео отварач ,

лагано отворио своје пиво .

Попио сам га наискап ,

у трену .

Док сам флашу стављао у празну гајбицу ,

подригнуо сам .

Затварач узех у руку ,

између средњег прста и палца .

Лаганим покретом ,

бацих .

После кратког лета,

удари у бандеру .

„Страва“, неко рече .

Сунце пече .

Зујање муве

ремети тишину .

 

Долином успомена тражим заборављену истину, пуну некадашњих мириса трулежи и заборављених еротских догађаја, сличних летњем пљуску.

На почетку , јака олуја, снага, а потом , мекоћа, млакост и крах.

Свега је ту било, а најмање љубави. Оне праве, исконске , љубави какве је било кад смо сви били невини, ишли у исту школу, гледали на свет истим очима.

Тај прљави свет.

Прљав , али мора да се научи живети у њему.

Постоје правила , ружна, зла, покварена , али довољна да се преживи ова џунгла. Сирова истина неме садашњице.

Њу не треба волети. Треба је разумети.

И живети

с њом.

 

Кад љубав утихне,

и страст умине,

нису то године…

то само значи

да наше, драги,

прошло је све,

јер разочарао си ме…

 

Испразни се срећа

к’о пешчани сат,

повратка јој нема

ни сад ни било кад,

ал’ љубићу још,

макар теби у инат,

ја тако стара а ти млад…

 

Кад љубав утихне,

речи су сувишне,

бар тога поштеди ме…

одлази, молим те,

то је поштеније,

сваком своје „крпице“,

љубавници и љубавнице…

 

 

 

 

 

Долазим из прошлости у цвету мртве природе видим доказе истине коју тражим умотан у зору дана који свиће.

Изнад шуме , видим случајног пролазника значајно помућеног вида од јакога сунца у сумраку долазеће ноћне тишине која убија све животне истине у свету таме .

Спрема се олуја

Тишина дана ми мути очи које не виде надолазеће невоље тако да могу да видим невиђено .

Кишу која пада у налетима , ветар који дави силу удара распојасане кише .

Облаци се разиђоше, птице запеваше , киша престаде . Ја радостан због олује која престаде , покушавам да видим невиђено , али не могу.

Можда сутра.

 

 

Знаш ли, свете,

да је дете

најдивнији цвет

планете?!

 

Сва лепота

коју небо има

у дечијим је

осмесима!

 

Знаш ли, свете,

да је дете

одраз Слике

богосвете?!

 

Сва доброта

што постоји

у душицама

малим роји!

 

Зато, свете,

буди дете

да никакве

немаш штете!

 

Све обгрли

рукицама

са љубављу

у окицама!

Надам да ће неко некада

прочитати , моје песме .

 

Да ће неко разумети ,

моју душу

Разумеће , али , да ли ће

схватити . Тешко . Баш

тешко

 

Ипак , остаје нада . Јака и

велика , као и моја

нада…. Можда неко , можда

некада . Мада , још по нека ,

искра живота , тиња у мени .

 

И свака кап испијена , из

чаше живота , за мене је дар ,

божије исконске љубави

среће .

 

Задовољан сам и срећан , јел

нећу само тако отићи .

Срећан сам јел ми је бог дао ,

да ме још има , остаћу

 

А , остало …. Е , а остало је

вечност . А тамо , тамо нека

песме причају !

Лутам по шумама судбине,тражим изгубљене снове који лутају у мојим песмама , написаним у тренуцима нервне лабилности изгубљеним у пустињама вечности , кроз које лутам већ месецима.

Сањам снове , пунe разних гадости пијаних пајаца , сулуде судбине одбачених хоштаплера историје у покушају,

Kоји изумиру на барикадама незнаних јунака несрећни и сасвим сами , жељни љубави и поштовања , спремни да умру за мало нечега , довољно нечему.

И тако , дан за даном , прођоше године . Дође време истине Свега онога што сам хтео , а нисам нашао .

Мада , и даље покушавам

Ми се опиремо.

Нас ће Европа да ломи

али не зна

да још има оних

који мисле,

који памте,

који виде.

 

Волим што имам шездесет година,

јер данас

трчати,

возити бицикл две хиљаде километара

и рећи „то је ништа“,

важније је,

него ћутати достојанствено

док ти газе корене.

 

Тужити своју земљу —

врхунац је бесчашћа.

Не опрост,

не бунт,

већ продаја душе

за аплауз странаца.

 

Вештачка интелигенција је измишљена због њих.

Незнање царује,

будале владају.

 

Ко не скаче, тај је ћаци.

Доситеј, Вук —

сви наши

у гробу се преврћу.

 

И телефон,

тај божанствени екран ,

кад им га узмеш,

не знају да причају.

Не знају да мисле.

Пишу —

роботи.

 

Бог ти помогао, Србијо!